Dragan Kuveljić - grupa MAŠTA

Za savremeno obrazovanje orijentisano ka znanju

10 predloga za kvalitetno i inovativno obrazovanje

Konferencija najboljih edukatora Srbije pod nazivom “U susret kvalitetnom i inovativnom obrazovanju” u organizaciji Udruženja Živojin Mišić održana je u nedelju 23. juna  u Beogradu. Okupili su se Najbolji edukatori Srbije, a učešće su uzeli i Nikoleta Rakočević, Stevan Jokić, Vigor Majić i Ranko Rajović.

Velika je snaga i uliva nadu u bolje sutra, kada na jednom mestu vidite najbolje edukatore koji su inovativni i proaktivni, inspirativni i pokretači pozitivnih promena u svom poslu i svojoj okolini.

Kreativni, zanimljivi i drugačiji, dobri primeri deci, dodatno se zalažu za razvijanje učenika, njihovih talenata, znanja i sposobnosti, podstiču ih na razmišljanje i istraživanje, na aktivizam, rad, trud, veruju da obrazovanje može promeniti svet na bolje, kada njihovi đaci  sutra postanu uspešni privrednici, naučnici, umetnici…

Na Konferenciji najboljih edukatora Srbije razgovaralo se o tome kakav je danas dobar nastavnik, kako obrazovanje uskladiti sa vremenom u kojem živimo, a na temu kako školovati decu za budućnost održao sam i radionicu.

Nakon nedelju dana, sumirao sam utiske sa ove konferencije(koja je inače
 akreditovana u ZUOV-u), i prenosim vam ih u obliku 10 predloga.

  1. Dobar nastavnik je onaj koji smisleno uključuje svoje đake u proces učenja, koji pruža podršku deci da porastu, ali i onaj koji se uspešno bori sa preprekama, zajedno sa decom.
  2. Dobar nastavnik je onaj koji je shvati da je prevaziđeno gradivo, ono koje je učio na fakultetu.  Univerzitet je najkonzervativnija institucija u Srbiji.
  3. Nastavnik je slobodan da formalno zadovolji zahteve ministarstva, a da suštinski radi šta želi, a da je to u najboljem interesu deteta!
  4. Nema boljeg pedagoga od iskusnog nastavnika. Dobar nastavnik pretvara loš sistem u dobar i obratno – loš nastavnik pretvara dobar sistem u loš.
  5. Raspredmećivanje nastave/ukidanje predmeta, kao dobar način da deca uče u skladu sa njihovim interesovanjima, potrebama i vremenom u kojem žive. Nisu potrebni novi predmeti, već znanja koja se povezuju. Potrebno je probleme pretočiti u zadatke i projekte. Mnoge važne životne oblasti nisu uspele da se ugrade u obrazovni sistem. U školi se 30-40% gradiva ponavlja. Projektna nastava je šansa da deca rade timski, da saradjuju i bave se aktualnim i zanimljivim temama. Primere projektne nastave možemo naći u knjizi Zrnca nauke.
  6. Potrebno je učiti decu da komuniciraju. U našim školama jezik se posmatra veoma usko. Deca se ne uče komunikaciji: u konfliktu, u žalosti, pomoću znakova i simbola.
    Učenje slova je prevaziđeno. Decu treba učiti jeziku slika, jeziku grafikona, simbola… Kroz jezik promovišemo kritičko mišljenje. Mi trenutno živimo u veku matematike. Sve je zasnovano na matematici. Potrebne su nove reči u srpskom rečniku da bi komunicirali sa decom. Treba učiniti sve da ih zainteresujemo za predmet, da strvore pozitivan odnos prema sadržaju koji uče. Ako ga motivišemo i zainteresujemo, učenik će sam naučiti kasnije šta ga interesuje. Veliki broj nastavnika je odgovoran što 90% posto učenika ima blokadu prema matematici.
  7. Škola treba da bude hrabra – da prepozna ono što se oko nje događa. Da ne postoji formalizam u nastavi – očekivanja tipa da sva deca moraju isto znati u određenom uzrastu.
  8. Potrebno je podržati decu koja su zainteresovana i ponuditi im dodatne sadržaje.
  9.  Dati deci slobodno vreme da se bave raznovrsnim sardžajima, kako bi videli šta ih interesuje, koje su njihove sklonosti.
  10. Zapadno obrazovanje je uzor. Srbija nema tradiciju obrazovanja. Kada se pojavio Dositej, već je bilo kasno.

Bogato iskustvo i dobra rešenja koja su NES-ovce vinula do ovih visina, upravo “idu u susret inovativnom i kvalitetnom obrazovanju” koje razvija znanje, veštine, stavove i vrednosti kako bi učenik bio sposoban da uspešno zadovoljava sopstvene potrebe i interese, ne ugrožavajući druge. Da bude sposoban za rad, dalje obrazovanje i samostalno učenje, odgovorno donošenje odluka koje se odnose na budući život. Da poštuje prava dece, ljudska i građanska prava i osnovne slobode i da bude sposoban za život u demokratski uređenom društvu.

Hvala Udruženju “Živojin Mišić” što nas je ponovo sve okupilo, hvala i mojim kolegama na divnom druženju i razmeni iskustva.

Radujem se sledećim susretima!

Djački aktivizam na delu: Kako smo uticali na ekološki problem u našoj zajednici

Nepodnošljiv miris, otrovni gasovi i neprijatna slika na ulasku u naš grad (Prijepolje), podstakla nas je da pokrenemo pitanje zaštite životne sredine. Naša inspiracija je deponija, čije smeće često završi u reci Lim, jer dnevno dobije oko 35 tona komunalnog otpada.

Prijepolje deponija grupa MAŠTA ragan kuveljić ekologija smeće dečja nedelja
Deponija na ulasku u Prijepolje

U okviru Dečje nedelje realizovali smo projekat “I crno i belo, tako nam se htelo – ali i ti se pitaš” kojim smo upravo hteli da ukažemo na ekološki problem u našem gradu i okolini.

EKOLOŠKE RADIONICE

Najpre smo organizovali ekološke radionice na kojima smo razgovarali o postojećem stanju i ličnom aktivizmu. Predlagali smo kako možemo da uredimo prostor u kome živimo, a u radu su zajedno učestvovali učitelj, deca i roditelji.

IZLOŽBA FOTOGRAFIJA “I CRNO I BELO, TAKO NAM SE HTELO – ALI I TI SE PITAŠ”

Osim radionica koje su podrazumevale i akcije uređivanja naše sredine, uključili smo i drugare iz drugih osnovnih i srednjih škola u Prijepolju i Novoj Varoši. Zadatak je bio da fotografisanjem zabeleže, primere uredno i odgovorno organizovanog prostora u gradu, ali i primere nemarnih postupaka prema životnoj sredini. Takođe, mogli su da snime i prostor pre – kao zapušten i posle – taj isti prostor, koji su svojim aktivizmom doveli u red, tako da odmara, nadahnjuje i inspiriše.

Nakon ovih preduzetih akcija, u toku Dečje nedelje smo organizovali izložbu odabranih fotografija pod nazivom: „I crno i belo – tako nam se htelo, ali i TI se pitaš!“.

To je bio svojevrstan poziv našim sugrađanima i sugrađankama. Želeli smo da ih podsetimo na odgovornost i za belo i za crno lice naše svakodnevnice, i da ih pokrenemo na akciju jer se „i TI pitaš“. Dakle, da možemo svi da damo svoj doprinos očuvanju sredine u kojoj živimo.

Ovim našim angažovanjem i koristeći fotografiju kao mediji za prenos poruke, hteli smo da:

  • pozovemo građane i građanke, naročito decu i mlade, da se prema svom okruženju odnose odgovorno i da ga čuvaju;
  • da podignemo svest i podstaknemo na građanski aktivizam i bunt protiv svega što ugrožava vitalne interese i život svih žitelja jedne zajednice;
  • otvorimo prostor za razmišljanje o tome šta svako od nas može da doprinese, kako bismo se oslobodili zapuštenih prostora koji narušavaju lepotu grada i ugrožavaju naše zdravlje, jer mi nismo gospodari planete, već njeni korisnici;
  • podsetimo nadležne da je deponija i neodgovorno ponašanje prema životnoj sredini na lokalu veliki problem za sve generacije koje žive u Prijepolju i okolini i da mi želimo da grad u kom živimo bude (zdravstveno) bezbedan, čist i podsticajan za lični razvoj, o čemu svi zajedno moramo brinuti.

Otvaranje izložbe na platou Doma kulture u Prijepolju propraćeno je kulturno – zabavnim programom grupe MAŠTA koji je pratio temu zaštite životne sredine.

Ovaj projekat realizovali smo uz podršku Fondacije „Jelena Šantić, a na temu
„Tvoje mesto u Srbiji.

Kako ste vi obeležili Dečju nedelju? Verujete li u moć građanskog aktivizma i da li ste ga primenjivali?

Nadam se da smo vas ovim našim primerom motivisali i podstakli da i vi nešto promenite u svojoj zajednici, jer ne zaboravite – I VI SE PITATE!

Da li učenje može da bude igra? – beleške sa predavanja Ranka Rajovića

Ranka Rajovića sam upoznao pre desetak godina. Još tada je njegovo izlaganje o asocijativnom učenju i učenju orijentisanom na mišljenje, privuklo moju pažnju. Slušajući ga upotpunio sam svoja teorijska znanja i iskustva o funkcionalnom znanju koje se gradi kroz povezivanje asocijacija. Njegovo izlaganje na Konferenciji najboljih edukatora Srbije na temu “Da li učenje može da bude igra?”, nije prošlo sa manje uzbuđenja i znatiželje. Iako sam mnoge stvari slušao i pre, ne mogu odoleti a da ovaj put ne podelim sa vama ono što sam čuo.


📌 Svedoci smo i sami da su deca, iz generacije u generaciju, sve slabija kada su u pitanju motoričke radnje, oskudniji im je rečnik, siromašnije opšte znanje. Dete koje ne skače neće znati matematiku. Živa bića koja se ne kreću nemaju neurone.
Najbitniji predmeti u mlađim razredima jesu fizičko, muzičko i likovno.


📌 Učitelji su najvažniji, ali samo oni koji imaju dara za ovaj posao. Mi smo odgovorni za budućnost deteta – da ga pripremimo za zanimanja u kojima će morati da misli! Za nastavnika je najvažnije kako da osmisli pitanje za razmišljanje. Pravo pitanje je: Kako da aktiviramo misaone procese kod dece? Kako da ih naučimo da povezuju ono što znaju? Kako da stvore operativnost u mislima…


📌 Okruženje se menja, a mi ne menjamo ništa.
Vrtići, škole i roditelji treba da budu spremni da se menjaju!


📌 Jedini motiv za dete je igra! Igrom se prave nove sinapse sve do 12. godine. MOZAK SE RAZVIJA KROZ IGRU! Kada su u konfliktu sa školom, mlađa deca beže u toalet, a starija beže iz škole. MOZAK POD STRESOM NE MOŽE DA POKAŽE ŠTA ZNA… Mozak pod stresom kaže: BEŽI, SPAŠAVAJ SE!

A kada je dete razdragano, onda je spremno i da uči. Kapacitet za učenje je neograničen, međutim učenje napamet je ograničeno! Učitelj treba da PLEŠE, da PEVA, da IGRA, da se SMEJE… da bi decu naučio da misle!


📌 Mozak zaboravi šta treba reprodukovati, zapamti slike, a najviše pamti asocijacije. Asocijacije mozak pamti istog momenta! Asocijativne regije pokreću funkcionalna znanja. Kada razvijamo divergentno mišljenje i kreativnost, onda učimo decu da M I S L E! Dobre metode i dobar edukator garantuju uspeh /rezultat!

Beleške sa celokupne Konferencija najboljih edukatora Srbije pod nazivom “U susret kvalitetnom i inovativnom obrazovanju” u organizaciji Udruženja Živojin Mišić pročitajte u tekstu “10 predloga za kvalitetno i inovativno obrazovanje”.

„ Nismo mi mašine za učenje – mi smo bića koja osećaju!“

 Ovo je priča o crtežu devojčice Lane koja ima samo trinaest godina, a razmišlja kao odrasla osoba. Ne samo što ima sposobnost da sagleda suštinu ozbiljnih stvari – kao što je obrazovanje koje „oseća na svojoj koži“- već to ume, veoma uspešno, da predstavi crtežom.


  Lana Purić, učenica 7/3

 Nismo mi mašine za učenje – mi smo bića koja osećaju, poručuju deca, ali mi odrasli to ne čujemo. Ova devojčica – je pokušala da nam skrene pažnju kroz likovni izraz i pokaže kako izgleda dete – od koga očekujemo da bude „mašina za učenje“… Mada znam da slika govori više od hiljadu reči, ipak ću pokušati da, u nekoliko redova, prenesem ono što mi je Lana ispričala, objašnjavajući svoju zamisao kroz crtež.

Dete je u zatvoreničkoj uniformi (čitaj: nema slobode, nema prava, ne može samo da odlučuje o tome čime će se baviti, nema privatnosti…), sve je neko drugi izrežirao – detetu ostaje samo da se prilagodi, kako bi imalo što manje problema.

Dete na leđima ima ranac/blender u kome se, bez njegovog učešća, prerađuju sadržaji različitih nauka i tako prerađeni direktno sručuju u njegovu glavu. Ono taj sadržaj, isporučuje nastavniku i dobija „zasluženu“ ocenu. Oči su mu prazne, nema emocija ni suza – ovo što kaplje sa lica, to je znoj!

Teško podnosi ovaj teret blendiranja gradiva – tako da se oseća kao da vuče kuglu od 100 kilograma. Od silnog tereta tlo puca pod njim, a stopala mu krvare! I nisu mu knjige/učenje jedina briga. Tu su i nemilosrdna deca koja ga gađaju zgužvanim papirima, podsmevaju mu se i šire glasine o njemu, a niko ne reaguje da ga zaštiti!

Dete zna da ovo što izlazi iz njegovih usta, može samo trenutno biti od koristi, jer će dobiti dobru ocenu, šta više i odličnu. Međutim, postoji briga od neuspeha, koji ga čeka, kada od njega budu tražili da razmišlja, povezuje, rešava probleme… Na sve ovo – tu je i nastavnica koja naređuje, komanduje, diriguje, upozorava, preti, morališe, pridikuje, osuđuje, kritikuje, zabranjuje… Ima li kraja ovoj dečjoj patnji i ko je odgovoran da reaguje i zaštiti dete!

autorka teksta: stručna saradnica Neca Jović

„Najlepše je đačko doba“ – šta o tome kažu deca…

Evo šta poručuje Lana, iz prethodne priče, svojim crtežom u ime sve dece i uz podršku jedne Nece

Možda bi nam „đačko doba bilo najlepše“, kada bi odrasli čuli naše vapaje i uvažili naše patnje. Kroz ovaj ctrež želim da poručim sledeće:

  1. Nemojte nam vi prerađivati gradivo i tako „blendirano“ sipati u naše mozgove – dajte nam priliku da sami istražujemo!
  2. Nemojte nas nagrađivati peticama kada čujete kako ponavljamo vaše reči – pustite nas da razmišljamo i zaključujemo!
  3. Nemojte nas terati da koristimo samo deo mozga koji je zadužen za pamćenje – mi hoćemo da diskutujemo, procenjujemo, iznosimo svoj stav!
  4. Nemojte očekivati od nas da istim žarom prihvatimo sve nauke, a sami ste se opredelili samo za jednu – pružite nam podršku da razvijamo svoje talente!
  5. Nemojte koristiti moć, kako biste nas zastrašili, ponizili i omalovažili naše brige, hajde da „zakopamo ratne sekire“ i uspostavimo dobre odnose – samo tako ćemo moći da prihvatimo vaše vrednosti!
  6. Nemojte nas posmatrati samo kao „zatvorenički“ broj u dnevniku – mi želimo slobodu da kažemo šta nas boli kada smo u školi, kako biste mogli da nas zaštitite!
  7. Nemojte nas „spremati za život“ – dajte nam priliku da živimo ono što učimo – kako ne bismo „dobijali jedinice“ iz rešavanja životnih problema!

Pogledajte nas – vidite, koliko nam je teško – oči su nam prazne, znoj kaplje sa lica, a stopala krvare…

 Ovo je poziv!!! Učinite nešto od ovih 7 „dečjih vapaja“ – bićemo vam zahvalni za ovo „najlepše đačko doba“


                                                                               Lana Purić, učenica 7/3

ZI – Završni Ispit, iliti Završetak Iluzije da smo za proteklih osam godina uspeli da usmerimo decu ka funkcionalnom znanju

Davnih godina, učeći biologiju, komentariše moj sin-gimnazijalac: Pitam se samo zašta će mi ovo…?

A ja, kao prava pedagoška radnica, kažem: Treba ti, biologija je važna nauka!

A on me pita: A jesi li i ti ovo učila?

Ja sa ponosom kažem, ne razmišljajući šta će me dalje snaći: Jesam, naravno!

Moj sin nastvlja sa provokativnim pitanjima: A znaš li sada to?

Ja kao iz topa odgovaram: Ne znam, zaboravila sam!

I tu kažem ključnu reč – za koju se moj sin uhvati i kaže: Pa i ja ću zaboraviti – samo uzalud trošim vreme.

Ja još uvek pokušavam da se „iskobeljam“: Ali ja se sada ne bavim biologijom!

Na to on kaže, sav ponosan na svoju logiku: Pa neću se ni ja baviti biologijom, mene interesuje matematika, fizika, informatika…! Zatvori knjigu i pređe na rešavanje matematičkih problema u kojima uživa. Od tog trenutka, pa i dan danas – bavi se onim za šta ima dara i, kako sam voli da kaže, „unovčava svoju pamet“.

Apropo ove priče, mene – stručnu saradnicu, odredi direktor da dežuram na probnom ZI. Zašto ja, imate toliko nastavnika – prokomentarišem. Na to dobijem odgovor da je pravilo da nastavnici koji predaju taj predmet ne mogu da dežuraju, oni su određeni da budu pregledači! E, tu sam vas čekala (ne direktora, nego one koji su ovo sve smislili).

Evo kako ja ovo razumem: mi ostali koji radimo u školi, kao nastavnici ili stručni saradnici, možemo da dežuramo zato što NE znamo dotični sadržaj, pa ne možemo da pomažemo deci u rešavanju testova, a iz istog razloga ne možemo ni da budemo pregledači!

Da li onaj ko je smislio ovu proceduru, zna da u školi rade obrazovani ljudi koji su završili, pre visoke, i osnovnu školu i pretpostaviti je da su bili „dobri đaci“!

Međutim – istina je da „mi ostali“ obrazovani odrasli, ne znamo odgovore na sva pitanja koja se nalaze u testu, a onaj ko ih je smislio očekuje da dete od 14 godina to zna!Obrazloženje je još tužnije: Tu materiji smo i mi znali kada smo bili njihovi godina, ali smo ZABORAVILI!

Dakle, svo naše znanje, i to svi priznaju ovom procedurom, se svodi na PAMĆENJE – na žalost!

 Šta je poenta moje priče?

Test treba koncipirati tako da proverava u kojoj meri su deca ponela funkcionalna znanja pomoću kojih će umeti da reše neki REALAN PROBLEM OSNOVNOG TIPA – kao što je i obrazovanje, koje završavaju „osnovno“!

Tako bi i mi ostali znali da rešimo dati zadatak, a pritom bili svesni da probni test služi da se deca oprobaju u primeni funkcionalnih znanja u čijoj su konstrukciji i sami učestvovali. Ne bismo imali ni ideju da lažiramo rezultate, jer to nikome ne ide u prilog ni obrazovni, a naročito ne u vaspitni!

Ostavimo uže stručna i specijalizovana znanja iz pojedinih nauka, za neki viši nivo obrazovanja.

Dajmo priliku deci osnovne škole da budu funkcionalno pismena iz različitih oblasti, a ne da imaju gomilu memorisanih činjenica koje će, naravno ubrzo zaboraviti – jer je to prirodan proces, a onda smo džaba krečili, ili što reče moj sin – zašto da učim to, kada ću i ja zaboraviti.

Najtužni u svemu, je to što učenje izjednačavamo sa pamćenjem (i mi odrasli i deca) i što, tokom nastavnog procesa, od dece očekujemo da zapamte ono što su čuli od nas ili sami pročitali. Kasnije to proveravamo i ocenjujemo pozitivnom ocenom!

Dakle, i tokom nastave i na završnom ispitu treba podržati decu da svoje znanje UPOTREBE prilikom rešavanja nekog realnog problema, a ne da im postavljamo zadatak radi zadatka, tipa.: Dete je imalo 30 bombona pa je pojelo 17 – šta mu je ostalo: bolovi u stomaku i posledice zbog nezdrave ishrane…

Odoh sada da dežuram, da nam deca ne prepisuju i da se ne uče da se znanje lažira i kupuju diplome, već da pošteno sami provere koliko ih služi pamćenje svega i svačega što su čuli ili pročitali iz 5 nauka, plus maternji jezik…

Kao da, ove i svake prethodne subote, u zamlji Srbiji sve funkcioniše kako treba i eto, samo da nam još deca ne prepisuju, i da izrastu u obrazovane i poštene građane… Pita li se neko šta ih posle čeka –  odlazak iz ove napaćene zemlje, negde drugo – gde se ceni poštenje i znanje…

autorka teksta:

Neca Jović – stručna saradnica – pedagog; spec. za metodiku GV-a; pedagoška savetnica

Seksualno nasilje – tabu ili neophodna tema u školi?

Da li je moguće da u 21. veku, u našim školama, seksualnost i dalje ostaje tabu tema?

Ogromni otpori jednog dela javnosti i jednog dela roditelja, koji su burno reagovali na samu pomisao da se u školi govori o seksualnom vaspitanju, zaustavila je uvođenje ove važne teme u naše škole. Čini se da je nekima lakše da deca o tome uče na nekom drugom mestu – koje, složićete se, nije ni pouzdano niti prilagođeno uzrastu deteta!

Osnove seksualnog vaspitanja, odnosno prevencija seksualnog nasilja nad decom, je lekcija nad lekcijama – koju škole, uz podršku nekih roditelja, prepuštaju slučaju.

O seksualnom zlostavljanju se priča uglavnom kada se dogodi nekome tamo. I svi drugi ne smatraju to svojim problemom, misleći da su zaštićeni i da je to, eto – redak slučaj.

Međutim, statistika govori da se dešava mnogo češće. Nacionalna studija o problemu seksualnog zlostavljanja dece koju je realizovao Incest Trauma Centar – Beograd i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, ukazuje na činjenicu da na uzrastu od 10 do 18 godina, u svakom školskom odeljenju u Srbiji postoje 4 deteta koja su preživela neki vid seksualnog nasilja. Samo 7% njih prijavi slučaj nadležnim službama. To stvara iskrivljenu sliku o realnosti i zamagljuje uvid u hitno reagovanje – kako bi zaštitili decu.

Ako je škola dužna da decu pripremi za život, a jeste – životnije teme od ove nema. Pa zašto škole ćute?

Polemisati o seksualnom vaspitanju, možemo samo u sklopu ljudskih odnosa, jer samo tako možemo razumeti važnost seksualnosti za srećan život. Ovde se nameće problem nepripremljenosti roditelja, a potom i nastavnika.

Pitanja su mnoga: Kada, Na koji način, Kako i Kakve odgovore dati detetu – kada je ova tema u pitanju.

Dragoceno je biti spreman i pokazati ozbiljnost, kada dete (na bilo kom uzrastu) samoinicijativno započne razgovor o ovoj temi. Tako roditelji, a kasnije i nastavnici zadobijaju trajno poverenje dece. Pitanje otvorenosti i iskrenosti je odlučujuće za dalju saradnju. U suprotnom, dete će, pre ili kasnije, te informacije potražiti na drugom mestu i dobiti banalnu, ružnu, a možda i zastrašujuću sliku o ovom važnom segmentu života!

Ako dete ohrabrimo da govori o ovoj temi – postajemo bliži sa njim. Povećavamo šansu da prijavi bilo kakvo neprijatno iskustvo, odbacujući veo srama i krivice – koju ne treba da ima i oseća. Ako smo pripremljeni na konkretne odgovore, odnosno spremni na pitanja, deca neće imati potrebu da ih čuju i na nekoj drugoj strani.

Inicijativa za temu seksualnog vaspitanja i prevencije seksualnog nasilja nad decom pripada školi.

Zlatno pravilo je da za ovu temu treba prvo obučiti: vaspitače, učitelje i nastavnike, zatim roditelje, a nakon toga i decu. O seksualnom nasilju ćutimo, misleći da tako štitimo decu, a u stvari štitimo nasilnike. Ako ne pričamo o nasilnicima i nasilju, oni će imati odrešene ruke za svoje delovanje.

U školi treba da se priča o seksualnom vaspitanju i seksualnom nasilju, da bi deca znala kako da se ponašaju jedni prema drugima.

Treba napraviti jasnu razliku između šale i nasilja.

Treba raditi na tome da se nešto ne desi! Kada bi se u školi više pričalo na ovu temu – deca bi imala veće poverenje u odrasle. Od malih nogu deca treba da se uvode u priču o seksuanosti. Za svaki uzrast postoji određeni nivo i način prilaženja ovoj tematici. O ovome ne treba da se ćuti. Incest trauma centar – Beograd i Ministarstvo prosvete su uradili Obrazovne pakete za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom.

Od vrtića do fakulteta, iz udžbenika i raznih predmeta, treba da učimo decu i mlade kako da prepoznaju i reaguju u situacijama seksualnog nasilja.

Formiran je i nacionalni tim za prevenciju seksualnog nasilja nad decom. Obrazovni paketi za učenje o temi seksualnog nasilja su pažljivo i stručno pisani na oko 700 stranica, i štampani kao uputstvo i literatura nastavnicima na ovu, itekako važnu, temu. Međutim, Minisarstvo je obustavilo njihovu primenu. Digla se „javna hajka“ na sadržaje ovih Paketa. Mnogi neupućeni su površno i selektivno komentarisali određene delove Paketa – od kojih su ih podilazili žmarci.

Dragan Kuveljić seksualno nasilje nad decom

Međutim, ćutanje i potiskivanje je proizvelo da nas sve mnogo više podilaze žmarci kada čujemo šta deca preživljavaju – a znamo da možemo mnogo da učinimo da se to spreči!!Umesto toga – pobedila je društveno opasna konzervativna reakcija na Obrazovne pakete i pokazala svoju neodgovornost i nemoral.

Najvažnije je da deca znaju da prepoznaju razne vidove nasilja i da znaju kome mogu da se obrate za pomoć. Dalje je od presudne važnosti da država stvori pouzdane mehanizme za reagovanje na prijave nasilja. Slučaj iz Brusa, nas podseća i opominje, da mehanizmi ne funkcionišu kako bi trebalo! Žrtvi treba mreža podrške, jer je potrebna velika hrabrost da se kaže naglas šta je sve preživljeno.

Sama osoba, koja je dugo trpela zlostavljanje i pretnje, je iscrpljena, uplašena i ne može sama da izađe iz svega toga.

Kada se neko ohrabri i progovori – to je dobra poruka svakoj žrtvi da ne ćuti.

Da se obrati nekome, kome veruje i u koga je sigurna da će razumeti i preduzeti dalje korake. Zato recite nekome, nađite osobu od poverenja, prijavite pre svih policiji. Nasilje je društveni problem, država ne sme da ćuti! Nasilje ne prestaje samo. Seksualna zloupotreba dece je zločin!

STRUČNO USAVRŠAVANjE – OD FORMALNOSTI KA SUŠTINI

Kako da „proizvedemo“ nastavnice i nastavnike koji će biti motivisani da ulažu u svoj profesionalni razvoj i unapređuju veštine?

Čini mi se da tim u školi za profesionalni razvoj nastavnica i nastavnika može mnogo da doprinese da se usavršavanju vrati suština – tako što će raditi „produktivno“.

Kada kažem: produktivno – prvo pomislim na precizno značenje te reči: onaj koji stvara, proizvodi, onaj koji je bogat, koji dosta donosi… Sada to prevodim na teren školskog tima i pitam se: Koji je proizvod tima, šta to stvaramo, šta nas čini bogatim?

Počinjem od cilja zbog kojeg smo formirali tim, a to je da „proizvedemo“ nastavnice i nastavnike koji će biti motivisani da ulažu u svoj profesionalni razvoj i unapređuju veštine. Kako ih motivisati, ako izostavimo platu, kao jednu od ključnih motivacija – na koju mi, kao Tim, ne možemo da utičemo?

Ostaje nam da ukažemo na mogućnost napredovanja, dobijanja priznanja za postignuća, mogućnost učenja…

Ko „ne veruje“ i nema snage da se „bori“ – trebalo bi da promeni „bojno polje“

Danas se čak i iskusne nastavnice i nastavnici svake školske godine suočavaju sa velikim izazovima.

Pred nama je obaveza primene novih metoda, stalni napredak tehnologije, promena sadržaja, zakona, procedura, a naravno menjaju se i obrazovne potrebe đaka.

Ako ignorišemo sve ovo i ne unapređujemo svoje veštine, to se odražava na postignuća dece… Nismo jedini odgovorni, ali možemo mnogo da doprinesemo da bude bolje – jer obrazovanje je vera u uspeh. Ko „ne veruje“ i nema snage da se „bori“ – trebalo bi da promeni „bojno polje“ i da se bavi nečim drugim!

Učenje je univerzalna vrednost i za decu i za odrasle

Samom činjenicom da radimo u ustanovi u kojoj je učenje vrednost koju promovišemo deci, od nas se očekuje da svojim ličnim primerom to i pokažemo.

Raditi na sebi je najveći projekat u životu i zato treba da budemo spremni na celoživotno učenje. Tako ćemo uticati na produktivnost i stvarati bolje škole, proizvoditi uspešne mlade ljude – bogate funkcionalnim znanjima…

Da bi tim za profesionalni razvoj bio produktivan – njegovi članovi treba i sami da imaju pozitivan stav prema obukama i treninzima.

Tim, koji očekuje da bude uspešan, treba zajednički da postavi jasan cilj – a to je da „proizvedemo“ što više nastavnica i nastavnika u školi, koji će sa zadovoljstvom razvijati svoje kompetencije, koji će se usavršavati kako bi unapredili razvoj dece i njihova postignuća, a ne zarad sakupljanja bodova – na koje ih obavezuje Pravilik.

Osim toga, usavršavanjem radimo na sebi i razvijamo karijeru, kroz napredovanje u određena zvanja, i tako utičemo na popravljanje položaja nastavničke profesije u društvu.

Tim može dobro da funkcioniše ako postoji poverenja i saradnje, ako se poštuje pravičnost, razumeju potrebe drugih i njihove ideje, ako se pokaže odlučnost u akcijama i odgovornost za rezultate rada

Kao što vidimo „proizvod“ tima za profesionalni razvoj nastavnica i nastavnika se ne može odmah „unovčiti“, ali na duge staze ćemo svi, kao društvo, biti znatno bogatiji… Prilično dalek cilj – čak i za nas odrasle/profesionalce.

Ono što možemo učiniti, da motivišemo članove tima da stvore „dobar proizvod“ i tako budu produktivni, je poštovanje procedure uređenja unutar tima.

Dakle, prvo ćemo odrediti strukturu tima i podeliti uloge, podeliti poslove, utvrditi kodeks ponašanja, način komunikacije i donošenja odluka, utvrditi način praćenja rada i davanje povratnih informacija o broju onih koji se stručno usavršavaju i naučeno primenjuju u praksi…

Sledeći korak nam je izgradnja podrške, poverenja i saradnje u timu – kroz poštovanje pravičnosti, razumevanje potreba drugih i njihovih ideja, odlučnost u akcijama i odgovornost za rezultate rada.

Sada nam predstoji sistem nagrađivanja unutar škole. Kada unapred utvrdimo sistem nagrađivanja, sa kojim ćemo upoznati sve zaposlene – predstoji nam da taj sistem i sprovodimo. To treba raditi otvoreno pred svima, navodeći razloge zbog kojih je neko nagrađen i tako ohrabrimo ostale da „rade na sebi“, a u isto vreme gradimo i poverenje u kolektivu, a ne sukobe – kako se obično misli…

Motiv za ulaganje u svoju struku može da bude javno priznanje, mogućnost napredovanja, odlazak na željenu obuku…

Najviše motiviše plata – ali pošto je u našem slučaju određuje Ministarstvo, nagrada može biti odlazak na željenu obuku o trošku škole, ili javno priznanje za postignuće, ili mogućnost da napredujemo u struci (što će se takođe, jednog dana, plaćati od strane Ministarstva).

Sve što se radi na silu – daje male ili nikakve rezultate

Svako ulaganje u sebe se višestruko isplati.

Stotine sati provedenih na obukama i primena onoga što smo naučili– otvara nam put da „unovčimo“ svoje zvanje, znanje, veštine i umenja.

To može biti osmišljavanje akreditovane obuke, autorstvo stručnih knjiga, angažovanje u obučavanju nastavnika programima drugih autor, učešće u istraživanjima, stručnim komisijama i niz aktivnosti kojima možemo biti angažovani, ako radimo na sebi i bogatimo svoj „si-vi“.

Da bismo to postigli potrebno je da iskreno i sa puno snage i volje učestvujem na obukama, a ne da budemo samo fizički prisutni, zato što nas je neko „naterao“…

Poznato nam je iz prakse, da sve što se radi na silu – daje male ili nikakve rezultate. Zato pozivam tim za profesionalni razvoj nastavnica i nastavnika u školi – da stvara atmosferu negovanja učenja kao lične vrednosti, da proizvodi one koji će imati bogat „si-vi“, i tako podigne nivo prosvetara na rang koji zaslužuje profesija od koje zavisi razvoj jednog društva!

autorka teksta:

Neca Jović – stručna saradnica – pedagod; spec. za metodiku GV-a; pedagoška savetnica

škola dragan kuveljić grupa Mašta vannastavne aktivnosti obrazovanje

Kako da škola bude najbolja zabava u gradu?

Škola jeste mesto za učenje, ali ne mora biti i za mučenje…

Kada kažem učiti ne mislim pamtiti, već istraživati, stvarati, otkrivati, razmenjivati, primenjivati, procenjivati, rasuđivati, savladavati intelektualne i fizičke prepreke. Dete – koje ima priliku da sve ovo iskusi i te kako školu doživljava kao najbolju zabavu u gradu.

Škola koju bi deca volela, bila bi škola usklađena sa interesovanjima, željama i potrebama učenika

Verujem da su se i oni najiskusniji, koji su godinama u školi, uverili da čas nije svetinja. 

Potrebno je da proces podučavanja bude što raznovrsniji, sa dosta tematske i integrisane nastave. Da razvija i podstiče stvaralački i kritički duh kod dece.

Važno je da učenici imaju celovita znanja, da uče kroz saradnju, razmenu iskustava u timu, u kome će svako naći sebi mesto u skladu sa interesovanjima i potrebama.Zato je poželjno da nastavnici budu organizatori, partneri, motivatori, usmerivači i podstrekači.

Škola bi bila najbolja zabava u gradu ako bi deca učila kroz razne kampove, seminare i letnje škole. Učenje treba prilagoditi vremenu u kojem živimo.

grupa Mašta Dragan Kuveljić škola zabava
Na Sopotnici sa drugarima iz grupe “Zvončići” iz Novog Sada
škola zabava dragan kuveljić grupa Mašta
Grupa “Mašta” u Novom Sadu u gostima kod drugara iz grupe “Zvončići”
Grupa “Mašta” u Beogradu

Za realizaciju ovako organizovanih aktivnosti, potrebno je uvažavati i praktikovati sa decom vrednosti, poput slobode, kritičkog mišljenja, tolerancije, dijaloga, ravnopravnosti i međusobnog uvažavanja.

Participacija kao doprinos vlastitoj konstrukciji znanja

Učenici, uz asistenciju učitelja, mogu konstruisati nova znanja i van učionice – kroz ambijentalnu nastavu ili učešćem u kulturnim i sportskim aktivnostima.

Bilo da se bave istorijskim temama (muzej, istorijski spomenici, film, biblioteka, razgovor sa savremenicima….), ili da otkrivaju svet oko sebe (šuma, livada, reka, fabrika, prodavnica, bolnica, pošta…) ili da participiraju tj. izgrađuju svoje estetske i kulturne navike organizovanjem izložbe, igrom u pozorišnim predstavama, učešćem na koncertima… ili da doprinose svom fizičkom razvoju (sportski poligoni, pešačenje od određene destinacije kao izvora novih saznanja…)

Grupa “Mašta” u Muzeju u Prijepolju

Kada podržimo dete u negovanju talenta koje poseduje – kod njega razvijamo samopouzdanje, a dete koje veruje u sebe znaće na pravi način da izađe iz konfliktne situacije

Ako želimo da nam škole ne ostare, moramo se potruditi i da ih ispunimo raznovrsnim vannastavnim aktivnostima – koje afirmišu kulturu, sport, nauku na jedan kreativniji i inventivniji način.


Deca romske nacionalnosti po prvi put su zajedno sa svojim drugarima iz grupe “Mašta” igrala u predstavi “Mečkino dete”

Početi od otkrivanja talenata dece, jer u svakom detetu čuči neka sposobnost. Kada podržimo dete u negovanju talenta koje poseduje – kod njega razvijamo samopouzdanje, a dete koje veruje u sebe znaće na pravi način da izađe iz konfliktne situacije.

Ponekad pomislim da je škola najkonzervativniji segment društva, tj. da se sve menja samo se škole ne daju. Ako nastavimo ovako tvrdoglavo da čuvamo i negujemo tradicionalnu nastavu, u kojoj nastavnik drži nastavu a učenik pasivno sluša, živećemo u prošlosti i škola će izgubiti, značaj i smosao i postati nepotrebna i suvišna u društvu, a deca će učiti sa televizije, interneta, ulice, fudbalsih utakmica i sl.

Predstava “Mečkino dete” u Domu Kulture u Prijepolju

Da se to ne bi dogodilo, svaka škola treba da neguje neku svoju specifičnu vannastavnu aktivnost, po kojoj bi bila prepoznatljiva – u zavisnosti od interesovanja dece i kreativnih mogućnosti nastavnika. Da, kada kažemo ime škole, svi u lokalnoj sredini i šire, znaju po čemu je ta škola poznata.

Da se omasovi učešće dece i da se organizuju smotre na kojima bi škole predstavljale rezultate svoje aktivnosti. To može da bude hor, orkestar, folklor, ples, likovni radovi, robotika, poezija, ekologija, školski muzej, lokalni turistički vodič, školski časopis, sajam nauke, maskembal, pozorišne predstave…

Dobro je da svaka škola periodično menja izbor aktivnosti, u zavisnosti od interesovanja dece. Vannastavna aktivnost može i više godina da bude ista, ako se pokaže masovno iteresovanje dece i ostvare dobri rezultati. Vannastavne aktivnosti boje školu i daju joj identitet.

Škola kao mesto njihove, a ne naše mladosti…

Mislim da su klasične priredbe povodom određenog događaja izgubile svežinu, ponavljajući isti ili sličan sadržaj iz godine u godinu. Naročito one koje imaju za cilj da zabave odrasle, a koje u drugi plan stavljaju decu – zbog kojih, navodno, sve to radimo.

Umesto toga treba da se dogovorimo sa decom, šta je ono što bi njima bilo interesantno, podržavajući njihovu kreativnost, originalnost i maštovitost. Kako bi škola postala najbolja zabava u gradu i da idemo tim putem – da škola bude mesto njihove, a ne naše mladosti!

Demokratske vrednosti su poželjne u školskom ambijentu Neca Jovic Dragan Kuveljic, učenje grupaMAŠTA škola obrazovanje djaci GVGPV Građanskim vaspitanjem gradimo pozitivne vrednosti

Demokratske vrednosti su poželjne u školskom ambijentu

Stavovi su moćno sredstvo koje deluje na naše ponašanje. Oni povezuju emocionalne, saznajne i voljne crte ličnosti. Obezbeđuju stabilnost, ali mogu trpeti i promene pod dejstvom situacije. Ove činjenice nam daju za pravo da se bavimo stavovima nastavnika, kako bi iznašli mogućnosti za unapređenje školske prakse.

Rezultati istraživanja o stavovima nastavnika prema demokratskim vrednostima, koje je obavljeno u sklopu specijalističkih studija za metodiku građanskog vaspitanja, pokazuje da nastavnici generalno imaju svest o tome da su demokratske vrednosti važne i poželjne u školskom ambijentu. Ovako visoka naklonjenost prema demokratskim vrednostima, kako pokazuje ovo istraživanje, malo može pomoći ako se to ne praktikuje u samom radu sa decom u školi.

Nije dovoljno za sveobuhvatan razvoj ličnosti, zahtevati od učenika samo dve stvari, a to je: da uče i da budu disciplinovani- a što je uobičajeno u našim školama.

Što su deca starija – sve im se daje manje prostora za učešće i odlučivanje

Vredno je pomenuti koliko se, kako rezultati istraživanja pokazuju, generalno malo pridaje važnosti praktikovanju učešća dece u školskim situacijama, tj. koliko odrasli nisu spremni da stvaraju situacije u kojima će učenici, shodno uzrastu i sposobnostima, moći aktivno da učestvuju u procesu svog razvoja – kako bi postali autonomni, odgovorni i tolerantni građani, osposobljeni i spremni za kompetentno učešće u društvenom životu zajednice. Poznajući školsku praksu i iskustva nastavnika i učitelja sa seminara – naročito kada se stave u ulogu roditelja ili učenika – često se dolazi do zaljučka da u našim školama, što su deca starija –sve im se daje manje prostora da u nečemu učestvuju i odlučuju!?

Nastavnicima Građanskog vaspitanja je poverena uzvišena misija

Samo dobro obučeni nastavnici mogu da rade na osposobljavanju mladih za kulturu dijaloga, poštovanje demokratskih vrednosti i načela, timski rad, personalnu građansku kompetentnost i aktivnu socijalnu participaciju.

Misija nastavnika građanskog vaspitanja je da pomognu mladima da formiraju demokratrski obrazac mišljenja, delovanja i ponašanja.

Koliko su velike nade polagane u obučavanje nastavnika za građansko vaspitanje, govore i reči Čedomira Čupića – predednika Upravnog odbora Beogradske otvorene škole koji se obraća budućim nastavnicima građanskog vaspitanja sa rečima: Unapred vam hvala na uključivanju u ovu uzvišenu misiju za sve nas (Građansko vaspitanje za šesti razred osnovne škole, 2006:3).
Međutim, ovo istraživanje je pokazalo da obuka za građansko vaspitanje, kao ni druge relevantne obuke, pa ni nivo obrazovanja ne utiču značajno na stavove nastavnika prema demokratskim vrednostima. Razlog, za ovakve rezultate, treba tražiti upravo u formalnom pristupu prema sticanju novih znanja i veština – koje onda ne mogu imati suštinski uticaj.

Dakle, ovo istraživanje može biti dobar signal za unapređenje organizovanja obrazovanja i usavršavanja nastavnika, kao i pozitivnu selekciju onih koji se obrazuju, ne samo za voditelje građanskog vaspitanja, već i za sam nastavnički poziv.

Od maldih naraštaja se očekuje da budu spremni za društveno angažovanje

Ovo istraživanje govori o tome da se u školskom životu i radu mora što-šta menjati kako bi mladi naraštaji mogli da se uhvate u koštac sa izazovima koje nosi demokratsko društvo i kako bi postali aktivni učesnici u izgradnji demokratskih vrednosti.

Demokratsko društvo od obrazovanja i vaspitanja očekuje da obrazuje mlade za demokratski način življenja, da kod njih razvije spremnost za društveno angažovanje, poštovanje i razvijanje vrednosnog sistema društva, da neguje kritički odnos prema društvenim pojavama i problemima, da neguje svest o potrebi društvenog razumevanja, tolerancije i socijalne pravde.

Demokratskom društvu je potreban građanin koji je uzoran – vaspitan prema standardima i zahtevima demokratskog društva; građanin koji je slobodan – koji živi i radi prema demokratskim principima, načelima, zahtevima, pravima i obavezama; građanin koji je odgovoran – koji će umeti i moći da živi u zajednici, umeti da dobro i adekvatno vrši svoje profesionalne aktivnosti, biti tolerantan, kompetentan, moralno i fizički zdrav, human, istinoljubiv, odgovoran, čestit, kreativan i samostalan; građanin koji će umeti i moći da se uključi i uzme učešće u razvoju demokratskog društva.

Smernice za osmišljavanje promena u školskoj praksi

  • da odgovornost ne treba zahtevati, već sistematski i planski razvijati kod dece, a ona će biti ogovorna ako budu u prilici da donose odluke o pitanjima koja ih se tiču i snose posledice tih odluka;
  • da treba gajiti poverenje u dečje snage i dati im šansu da budu glavni nosioci sopstvenog razvoja;
  • da osmislimo deci međusobnu komunikaciju, kako bi se učila dijalogu, toleranciji i prijateljstvu, jer je uspostavljanje i održavanje vršnjačkih odnosa jedan od najvažnijih zadataka;
  • da prvo odraslima bude jasno da su svi ljudi rođeni slobodni i jednaki u dostojanstvu i pravima, i da se u skladu sa tim i ponašaju – kako bi deca to usvojila kao nepobitnu činjenicu na kojoj počiva demokratija;
  • da demokratija ne znači da radi ko šta hoće, već da demokratija znači poštovanje dogovorenih pravila i procedura bez privilegija i da je sloboda jednog čoveka ograničena slobodom drugih ljudi.
Ulaganje u obrazovanje je najbolja investicija

Obrazovanje je investicija koja je korisna i za pojedinca i za društvo.

Od obrazovanja se očekuje da decu i mlade podrži da izrastu u građane koji:

  • znaju da sloboda nema spoljnih prepreka, osim opštevažećih zakona;
  • poštuju ljude i ne prave razliku po polu, rasi, veri, imovinskom stanju;
  • pokreću akcije za poboljšanje života i sebi i drugima;
  • promišljaju o svojim postupcima i posledicama za sebe, druge i okolinu;
  • pomažu drugima, ne iz koristoljublja, već zbog humanosti;
  • razgovaraju, uz argumentovanje stavova i uvažavanje sagovornika;
  • koji su spremni da saslušaju drugoga, i ako se sa njim ne slažu.

Naizgled malo, a tako mnogo doprinosi poštovanju demokratskih vrednosti, kao što su: sloboda, jednakost, učešće, odgovornost, solidarnost, dijalog i tolerancija. Svako od nas treba da da svoj doprinos razvoju demokratskog društva, jer smo za to svi odgovorni.

Bavljenje ovom tematikom na treninzima za obuku nastavnika i kao i kroz specijalističke studije – kolega Dragan Kuveljić i ja smo došli na ideju da osmislimo autorski program obuke GVGPV koji će doprineti da se voditelji GV-a senzibilišu za pozitivne vrednosti koje treba da razvijaju kod dece/mladih; da se osnaže u primeni postupaka stvaranja tolerantne sredine za učenje – koristeći prednosti radioničarskog načina rada.

autorka teksta:

Neca Jovićstručna saradnica – pedagod; spec. za metodiku GV-a; pedagoška savetnica

Zašto je potrebno da školujemo školu

Današnje društvo se menja u svim domenima. Stalni priliv novih informacija u opštem korpusu znanja utiče na to da se mnoge teorije redefinišu, mnoga teorijska znanja pojedinaca rekonstruišu, a nova praktična znanja često iz korena menjaju, u gotovo svim delatnostima. Nikada se, kao u našem veku, nije istovremeno događalo toliko različitih promena, u svim područijima ljudskog iskustva i znanja. 

Od škole se očekuje da priprema mlade za život.

Istina je da je teško predvideti i preneti na učenika, kvalitet i količinu znanja koje će mu omogućiti nesmetano obavljanje neke delatnosti za ceo radni vek. Gotovo je nemoguće predvideti koje će poslove današnji osnovci i srednjoškolci obavljati.

Stoga je neophodno kontinuiranao i permanentno učenje učenika, učenje nastavnika, učenje škole i učenje sistema. 

„Nove informacije stižu i prestižu jedne druge. Ko nije svakodnevno budan i prisutan, brzo će ostariti. A škola koja ostari, umanjuje šanse da se uspešno sporazumeva sa decom. Ko misli da vaspitava i obrazuje decu, mora to činiti na njihovom jeziku, na jeziku njihovog uzrasta i vremena u kome žive.“ – kako je govorio naš proslavljeni književnik Duško Radović.

Nema dobre države bez dobrih građana, ni dobrih građana bez kvalitetne škole

Rezultati studije o obrazovanju – PISA (Međunarodni program procene učeničkih postignuća), govore da su srpskim školama neophodne temeljne promene. Postignuća u sve tri oblasti su za oko 60 poena niža u odnosu na OECD zemlje, što je jednako efektu od nešto više od jedne godine školovanja u zemljama OECD-a. Najbolje rezultate ostvaruju učenici iz istočnoazijskih zemalja: Šangaja, Singapura, Honkonga, Tajpeha i Koreje. Kako navodi BBC, u Šangaju svi veruju u to da je obrazovanje budućnost, pred nastavnike se konstantno stavljaju novi zadaci, a obrazovni sistem zahteva od njih da se stalno stručno usavršavaju i to van svojih učionica. 

U razvijenom svetu škole se mere po tome, da li su razvile efikasne strategije učenja i upotrebljiva znanja koja omogućavaju da se naučeno primenjuje u različitim situacijama, uz kritičko promišljanje o sadržajima.

Tamo gde se školi pridaje značajno mesto – prati se da li i u kojoj meri promene, u obrazovanju i društvenom kontekstu u kojem se odvija obrazovni proces, utiču na kvalitet obrazovnih ishoda, a onda se, na osnovu podataka, planiraju i donose odluke o daljim pravcima razvoja.

grupa Mašta Dragan Kuveljić
Postojeći mehanizam u našem sistemu nužno rađa reproduktivna znanja

Uprkos pokušajima da se obrazovanje osavremeni – činjenica je, da su i dalje naši predmeti kao ,,feudi“. Svaki predmet je odvojen, prenosi se do određenog razreda, a svaki razred je jedinica za sebe. Nema kontinuiranog građenja znanja.

Problem čine i školski programi koji, životna iskustva dece ne prepoznaju kao važan resurs u obrazovanju, što otežava učenicima da vide smisao i svrhu gde i kako da primene ono što uče.

Nastavnici se u većini slučajeva, oslanjaju na udžbenike, kao na jedini izvor znanja, a nastava najčešće teče u vidu najprostije isporuke gradiva. Tako da naša škola nije mesto gde se efikasno uči, nego mesto gde nastavnici drže nastavu – „isporučuju“ gradivo i to je u prvom planu- komentariše prof. Ivić u jednom intervjuu objavljenom u listu Prosvetni pregled.

U postojećem sistemu nastavnici ocenjuju ono što učenici ponove. Po jednom israživanju UNICEF-a, uočeno je da između dve trećine i tri četvrtine učenika ima četvorke i petice. Ti rezultati su direktna posledica toga što se ocenjuje reproduktivno znanje. Tako se od programa do ocenjivanja zatvara krug.

Potrebno je prestati sa podržavanjem „bubanja“. Učenje napamet ne bi ni postojalo, kada ga nastavnici ne bi nagrađivali.

Važno je shvatiti da je obrazovanje investicija a ne trošak

Ko to nije shvatio nije obrazovan čovek. Zadatak škole je da nađe način kako da prilagodi sadašnjost budućim zahtevima, kako da obrazuje mlade po meri budućnosti. Samo kvalitetnim školama, usmerenim na nova postignuća, možemo postati članovi ekonomski razvijenih i demokratski stabilnih naroda i država. Da bismo stvorili društvo zasnovano na znanju, školi su potrebni kvalitetni nastavnici koji mogu da obezbede kvalitetnu nastavu.

Dakle, učiti moramo svi i to celog života.

Zato je potrebno pomoći deci da od malih nogu shvate da je učenje preduslov za srećan i uspešan život i da se ne uči samo u školi i samo za ocene.

Kritikujući postojeće stanje, jednom prilikom Duško Radović je rekao: „Sve se menja, ali se škole ne daju.

Moramo se, dakle, truditi da nam škole ne ostare, da deca dolaze u školu svoje a ne naše mladosti.“ , a zatim i ovo: „Ako se već toliko zaklinjemo da nam je od svega važnije aktivno učešće dece u nastavi, ako je zaista iskrena ta naša želja da deca misle, da više razumeju a manje pamte, moramo tražiti konkretne i efikasne načine da decu pokrenemo, zainteresujemo i aktiviramo. Potrudimo se malo, da ne ispadne da više tražimo od dece nego od sebe.“

Nema kvalitetnog obrazovanja bez dugoročnih sistemskih promena

Strategija obrazovanja, koju je osmislio tim stručnjaka – na čelu sa prof. Ivićem – uliva nadu. Ova strategija nema samo vizionarski i strateški značaj, to je i poruka i prilika da se stvori prostor u kojem će se podržati učenje kako učenika, tako i nastavnika, pa sve do zajednice koja uči. Promene koje je pokrenulo Ministarstvo: Nastava i učenje orijentisani na proces i ishode – uliva nadu. Pitanje je samo da li je to dovoljno i sveobuhvatno, da bi ispunilo očekivanja. Teško je nešto u školi promeniti ako okruženje to ne prepoznaje.

Dakle, potrebna je promena konteksta, uloge obrazovanja u razvoju Srbije kao i povezivanja sa EU. Neophodno je obrazovanje videti kao jedan od razvojnih resusa za ovu zemlju i uskladiti ga sa evropskim tendencijama. Kvalitetno obrazovanje nas može odvesti i ka Evropi i ka očuvanju i razvoju nacionalnog i kulturnog identiteta.

Ništa manje važno nije ni pitanje finansiranja, kao ni pitanje decentralizacije u obrazovanju. Dug je niz strateških pravaca….

Page 1 of 2

Powered by WordPress & Theme by Anders Norén