Dragan Kuveljić - grupa MAŠTA

Za savremeno obrazovanje orijentisano ka znanju

Nastavnici na krovu sveta

Sticky post

Verovali ili ne, postoji pet dana u godini kada je profesija, kojom se bave nastavnici i nastavnice, najpoštovanije zanimanje na svetu. To se dešava u proleće na svetskom takmičenju Global Teacher Prize, a čast da budem deo tog spektakla imao sam u martu 2019. godine u Dubaiju.

Sa Ivonom Jovnović, predstavnicom udruženja Živojin Mišić i koleginicom Tatjanom Marković Topalović

Tog marta stigli smo u impozantni hotel – Atlantik. Kao duga, raširila se šarena bašta najboljih nastavnika iz skoro svih zemalja. Ni većeg prosvetnog spektakla, ni većeg uvažavanja i poštovanja za nastavnike i nastavnice ove naše planete, nisam do tada doživeo. To su dani poštovanja prema onima koji, vaspitavajući decu, grade neko novo, lepše i pravednije društvo. Tada su nastavnici gospoda i ključni resurs ove planete u pravom smislu te reči. Dubai je za mene tih dana bio krov sveta, a druženje sa najboljim nastavnicima, privilegija i čast.

Ceo svoj radni vek sam proveo u prosveti. Trudio sam se da školu učinim zajednicom u kojoj svi učimo i menjamo se… i isplatilo se. Udruženje za podsticanje preduzetništva „Živojin Mišić“ – na čelu sa Ivonom Jovanović, na sreću prosvetne javnosti, prepoznaje i zna da ceni kvalitet, pa i da nagradi. Ono što je država zaboravila i verovatno, zbog partokratijskih prioriteta, ne bi nikad mogla pravedno da uradi, uradilo je ovo udruženje. Tako sam i ja, kao jedan od najboljih edukatora, a kasnije i kao predstavnik Srbije na Forumu najboljih nastavnika sveta,(zajedno sa Katarinom Veljković i Tanjom Marković Topalović) stigao do Dubaija. Sada ne mogu da procenim da li je to bilo vreme čuda ili vreme ostvarenih snova.

Forum najboljih nastavnika sveta i proglašenje prvog među jednakima (Peter Tabichi, Kenya) je bilo ravno dodeli Oskara. Sav taj glamur, pažnja, poštovanje, raskoš, luksuz i lepota – bili su posvećeni najboljim nastavnicima. Dovoljno je bilo da nosite elekronski bedž, pa da svi znaju ko ste i da vam sva vrata budu otvorena.

Imao sam i priliku da u Dubaiju vidim najveću zgradu na svetu, koja je visoka čak 820 metara. Tu je i najlepši park, najluksuzniji hotel, kako ga nazivaju Nebeska igla, koji krase i skupture čuvenog srpskog, ali i svetskog vajara Đorđa Čpajaka. Na veštačkom poluostrvu, okruženom morem i prelepim plažama u hladu palmi i cvetnog parka, smešten je najveći hotel na svetu Atlantik – koji je ovoga puta širom otvorio dveri gospodi nastavnicima. U velikom broju veličanstvenih sala se vode polemike o moralnosti i etičnosti, drže predavanja i radionice… Nastavnici, akademici, bivši i sadašnji ministri prosvete, naučnici sa svih kontinenata – razmenjuju iskustva, predstavljaju svoja dostignuća… Svima nam je zajednička tema: Kako da, radeći sa decom, svet učinimo srećnijim, a planetu boljim mestom za život.

I ovog puta se potvrdila izreka Svet je mali… Sretnem mladu Beograđanku Milenu Lakićević – koja živi u Dubaiju. Kao i mnogo puta, potvrdi se istina, da sve što vredi – odlazi iz Srbije. Obrazovana, elokventna, solidarna, dostojanstvena, otvorena, jednostavna, neposredna… Inače, vršnjakinja je moje dece, koja su još uvek u Srbiji. Sa pomešanim osećanjem zebnje i nade – pomišljam, kako će i oni jednoga dana možda otići…


Dubai je stvarno tih dana bio za mene grad čuda. Osećao sam se kao da sam na krovu sveta!

10 predloga za kvalitetno i inovativno obrazovanje

Sticky post

Konferencija najboljih edukatora Srbije pod nazivom “U susret kvalitetnom i inovativnom obrazovanju” u organizaciji Udruženja Živojin Mišić održana je u nedelju 23. juna  u Beogradu. Okupili su se Najbolji edukatori Srbije, a učešće su uzeli i Nikoleta Rakočević, Stevan Jokić, Vigor Majić i Ranko Rajović.

Velika je snaga i uliva nadu u bolje sutra, kada na jednom mestu vidite najbolje edukatore koji su inovativni i proaktivni, inspirativni i pokretači pozitivnih promena u svom poslu i svojoj okolini.

Kreativni, zanimljivi i drugačiji, dobri primeri deci, dodatno se zalažu za razvijanje učenika, njihovih talenata, znanja i sposobnosti, podstiču ih na razmišljanje i istraživanje, na aktivizam, rad, trud, veruju da obrazovanje može promeniti svet na bolje, kada njihovi đaci  sutra postanu uspešni privrednici, naučnici, umetnici…

Na Konferenciji najboljih edukatora Srbije razgovaralo se o tome kakav je danas dobar nastavnik, kako obrazovanje uskladiti sa vremenom u kojem živimo, a na temu kako školovati decu za budućnost održao sam i radionicu.

Nakon nedelju dana, sumirao sam utiske sa ove konferencije(koja je inače
 akreditovana u ZUOV-u), i prenosim vam ih u obliku 10 predloga.

  1. Dobar nastavnik je onaj koji smisleno uključuje svoje đake u proces učenja, koji pruža podršku deci da porastu, ali i onaj koji se uspešno bori sa preprekama, zajedno sa decom.
  2. Dobar nastavnik je onaj koji je shvati da je prevaziđeno gradivo, ono koje je učio na fakultetu.  Univerzitet je najkonzervativnija institucija u Srbiji.
  3. Nastavnik je slobodan da formalno zadovolji zahteve ministarstva, a da suštinski radi šta želi, a da je to u najboljem interesu deteta!
  4. Nema boljeg pedagoga od iskusnog nastavnika. Dobar nastavnik pretvara loš sistem u dobar i obratno – loš nastavnik pretvara dobar sistem u loš.
  5. Raspredmećivanje nastave/ukidanje predmeta, kao dobar način da deca uče u skladu sa njihovim interesovanjima, potrebama i vremenom u kojem žive. Nisu potrebni novi predmeti, već znanja koja se povezuju. Potrebno je probleme pretočiti u zadatke i projekte. Mnoge važne životne oblasti nisu uspele da se ugrade u obrazovni sistem. U školi se 30-40% gradiva ponavlja. Projektna nastava je šansa da deca rade timski, da saradjuju i bave se aktualnim i zanimljivim temama. Primere projektne nastave možemo naći u knjizi Zrnca nauke.
  6. Potrebno je učiti decu da komuniciraju. U našim školama jezik se posmatra veoma usko. Deca se ne uče komunikaciji: u konfliktu, u žalosti, pomoću znakova i simbola.
    Učenje slova je prevaziđeno. Decu treba učiti jeziku slika, jeziku grafikona, simbola… Kroz jezik promovišemo kritičko mišljenje. Mi trenutno živimo u veku matematike. Sve je zasnovano na matematici. Potrebne su nove reči u srpskom rečniku da bi komunicirali sa decom. Treba učiniti sve da ih zainteresujemo za predmet, da strvore pozitivan odnos prema sadržaju koji uče. Ako ga motivišemo i zainteresujemo, učenik će sam naučiti kasnije šta ga interesuje. Veliki broj nastavnika je odgovoran što 90% posto učenika ima blokadu prema matematici.
  7. Škola treba da bude hrabra – da prepozna ono što se oko nje događa. Da ne postoji formalizam u nastavi – očekivanja tipa da sva deca moraju isto znati u određenom uzrastu.
  8. Potrebno je podržati decu koja su zainteresovana i ponuditi im dodatne sadržaje.
  9.  Dati deci slobodno vreme da se bave raznovrsnim sardžajima, kako bi videli šta ih interesuje, koje su njihove sklonosti.
  10. Zapadno obrazovanje je uzor. Srbija nema tradiciju obrazovanja. Kada se pojavio Dositej, već je bilo kasno.

Bogato iskustvo i dobra rešenja koja su NES-ovce vinula do ovih visina, upravo “idu u susret inovativnom i kvalitetnom obrazovanju” koje razvija znanje, veštine, stavove i vrednosti kako bi učenik bio sposoban da uspešno zadovoljava sopstvene potrebe i interese, ne ugrožavajući druge. Da bude sposoban za rad, dalje obrazovanje i samostalno učenje, odgovorno donošenje odluka koje se odnose na budući život. Da poštuje prava dece, ljudska i građanska prava i osnovne slobode i da bude sposoban za život u demokratski uređenom društvu.

Hvala Udruženju “Živojin Mišić” što nas je ponovo sve okupilo, hvala i mojim kolegama na divnom druženju i razmeni iskustva.

Radujem se sledećim susretima!

Škola ne sme da bude paralelni svet u kome živimo

Živimo u tzv. vanrednom stanju. Uveden je policijski čas, a prvačići sa Tv-a slušaju nastavne sadržaje poput: Razlikovanje Č i Ć, Hvalisavi zečevi, Joca vozi trolejbus…

Škola ni za decu, ni za nastvnike ne sme da bude paralelni svet u kome živimo. Ako škola ima ambiciju da nas uči i približi realnom životu onda, kakve veze sa pandemijom, vanrednim stanjem, policijskim časom – imaju Hvalisavi zečevi, Joca i njegov autobus… Kao da smo nešto pobrkali.

Ušli smo u rutinu i kliše i slepo se pridržavamo nastavnog plana i programa. Plašim se da nastava preko TV-a nije inspirativna. Neka deca nisu bila naklonjena školi ni u redovnom stanju. Sada pogotovo, kada ih nastavnici ne vide – mogu da rade šta hoće.

Nastavnik kao refleksivni praktičar

Mislim da je, posle mesec dana, važno i značajno analizirati dosadašnju nastavnu TV praksu.

Postupanje refleksivnog nastavnika, suprotno je rutinskom i nefleksibilnom delovanju. Posao nastavnika, između ostalog je da bude stručnjak za svoju oblast, ali isto tako i da bude ekspert u podučavanju. Naročito je to važno u ovako delikatnom trenutku.

Uostalom, tema refleksivnosti nije nova. Još je Sokrat govorio svojim učenicima da „život bez preispitivanja nije vredan življenja“, a na to kasnije podseća i Džon Djui i drugi teoretičari učenja.

Rad sa decom u neposrednom kontaktu je drugačiji, dinamičniji, zbog neophodnog učešća dece često nepredvidiv. Nastava preko malih ekrana je statična.
Nastava koja se odvija preko TV-a, zanemaruje činjenicu da su njeni pažljivi gledaoci i roditelji naročito kada je u pitanju mlađi školski uzrast.

Zato bi imalo efekta da se, sa TV-a, nastavnici obrate prvo roditeljima i kažu kakva je njihova uloga u svemu ovome i šta se od njih očekuje. Pa zar nisu u ovoj situaciji oni preuzeli ulogu „pedagoškog asistenta“. Učenici, i drugi gledaoci kraj malih ekrana, će sigurno ceniti svaku promenu, posebno nastojanje nastavnika da obogati, učini drugačijim i zanimljivijim nastavni proces. Pravljenje grešaka ne bi trebalo da bude problem, ukoliko iz njih naučimo kako da budemo uspešniji.

Sedenje u foteljama i gledanje TV-a nije relevantna aktivnost

Moja razmišljanja idu u pravcu traženja načina kako aktivirati decu u procesu podučavanja putem TV časova. Sednje u udobnim foteljama i gledanje TV-a ne nudi veliki izbor aktiviranja, a samim tim i dolazi do manjka motivacije i znatiželje.

Jedno od važnih pitanja je i to – kako se nositi sa brojnim razlikama među učenicima. Kako prilikom podučavanja preko TV-a uvažiti detetove mogućnosti, predzanje, stilove učenja, životno iskustvo… Kako da izbegnemo krutu podelu sadržaja na predmete, a da omogućimo tematsku, integrativnu nastavu, jer funkcionalno znanje podrazumeva razvoj kompetencija umesto insistiranja na sadržajima pojedinih predmeta!

Kako unaprediti način rada?

Odgovori na ova i slična pitanja su važna, zarad unapređivanja načina rada i da bi naša očekivanja i rezultati bili na potrebnom nivou. Na primer, mogla bi se neka tema obraditi kroz kraće tekstove prilagođene aktuelnoj situaciji, ne mora biti tekst iz čitanke. Govoriti o tome šta je virus, pandemija, vanredno stanje… Angažovati decu da navedu/zapišu – šta su sve u svojim kućama preduzeli da se zaštite; kako se ponašaju njihovi roditelji; kako se osećaju u svemu tome; kakvu pomoć i podršku očekuju od svojih učiteljica i slično.

Ovo može da se radi i kroz mali projekat, koji će trajati nekoliko dana i koji bi objedinio sadržaje više predmeta na istu temu, npr. Čuvamo zdravlje!

Od škole se očekuje da od dece pravi ljude, koji su sposobni da razmišljaju i stvaraju nešto novo, a ne samo da ponavljaju ono što su generacije pre njih radile.


Od škole se očekuje da od dece pravi ljude, koji su sposobni da razmišljaju i stvaraju nešto novo, a ne samo da ponavljaju ono što su generacije pre njih radile. Naravno, zahteve prilagoditi nivou njima dostupne složenosti.

Sve vreme podučavanja treba imati u vidu ishode i međupredmetne kompetencije, kao što su: odgovoran odnos prema okolini, odgovorno učešće u demokratskom društvu, rad sa podacima i informacijama, rešavanje problema, saradnja, odgovoran odnos prema zdravlju, digitalna kompetencija, estetska kompetencija.

Dobro je što je škola dobila svoje mesto na televiziji

Iz svega ovoga što se desilo treba izvući i neke pozitivne stvari.

Škola je i do sada bila slab konkurent novim moćnim izvorima znanja. Ovde mislim na nastajanje i korist od digitalnog sveta. Dobro je to što je škola dobila svoje mesto na televiziji, moćnom sredstvu prenošenja informacija.

Nastavnici koji su se angažovali da snimaju časove su pokazali, da svojom elokventnošću, pojavom i glasom, mogu da pariraju najboljim TV-voditeljima.

Deca imaju prilike da prate, u skladu sa interesovanjima, nastavu iz drugih predmeta i razreda. Pomogla je nastavnicima, deci i roditeljima da budu prisniji, budu dobri i pravi saradnici i prijatelji njihovoj deci. Pokazali smo sposobnost adaptacije i otpornost na stres.

Od nas se očekuje da učimo i da se menjamo

Hajde da pokažemo da smo spremni da učimo i da se menjamo i to svaki dan.

Ako mogu svi, zašto ne bi i škole.

I na kraju, negde sam pročitao „Ako uvek radiš onako kako si radio, rezultat će uvek biti onakav kakav je bio“. Hajdemo da bude bolji. Svet u kome će naša deca živeti, menja se brže nego naše škole. Iskoristimo ovu /vanrednu/situaciju…

KULTURA JE VREDNOST KOJU TREBA DELITI

U nedelju 22. 12. 2019 godine sam imao priliku i privilegiju da prisustvujem na tri važna kulturna događaja u Beogradu i da stvarno pomislim – Beograd je svet! 

Bile su to tri kulturno-umetničke postavke. Prva u Galeriji SANU posvećena manastiru Studenici, kojom se obeležava osam vekova samostalnosti SPC.

Druge dve u Narodnom  muzeju, gde je već pet dana izloženo Miroslavljevo jevanđelje – najstarija sačuvana rukopisna knjiga na ćirilici kod Srba. I, konačno u istoj ustanovi, izložba skulptura Ivana Meštrovića. Nešto razmišljam, bolji poklon za Novu godinu nisam mogao dobiti. 

Moram da priznam da je, dobrim delom za sve to, zaslužna  moja ćerka, koja je čekala moj dolazak povodom proglašenja nove generacije Najboljih edukatora Srbije i najavila mi  zbivanja u sledećem danu.

Da bih, kao učitelj, vaspitavao kulturom – pomislio sam: Moram i sam biti kulturno vaspitavan.

Miroslavljevo jevanđelje

Sve vreme sam bio ushićen i uzbuđen. U neverici sam gledao i čekao u dugom redu, ispred prostorije, gde je smešteno i posebno čuvano Miroslavljevo jevanđelje. Ljudi su u miru prilazili i strpljivo čekali da odaju poklonjenje i poštovanje – knjizi koja čuva i uverava na tragove 800 godina pismenosti i kulture kod Srba.  Susret sa tim monumentalnim delom, ispisanim rukom, izaziva divljenje i prijatnost. Imao sam stalnu potrebu da se, kao učitelj, sudarim sa tim kulturnim monumentom.


Duhovno i kulturno nasleđe manastira Studenice

Studenica je posebna priča. Kao neko ko odrasta uz manastir Mileševu, koja takođe obeležava 800 leta postojanja i prkosa u vremenu i nevremenu, merio sam i poredio te dve svetinje. Zapravo sam shvatio, da tražim različito u istom – rađanje i identifikovanje jednog naroda, kroz kulturne vrednosti.

Izložba skulptura Ivana Meštrovića

Takođe, želim da podelim i svoje oduševljenje izložbom dela gorostasa skulpture Ivana Meštrovića. Poseban je doživljaj videti sva ta dela izbliza. Dela poput portreta njegovih roditelja, Petra Petrovića Njegoša, Kraljevića Marka, zatim skulpture Pobednik, Miloš Obilić, Udovica sa detetom, Kosovka devojka, maketa Vidovdanskog hrama… nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

Kultura je zaista vrednost. I Nemanjići su znali da država koja ne gaji  kulturu i obrazovanje i nije država, već društvo koje će se raspasti jer nema na čemu da počiva.

Škola i kulturni sadržaji, u kojima deca participiraji, su najvažniji u odrastanju jednog deteta.

Kultura predstavlja sve ono što je vredno i dragoceno, te je kao takva nezamenjiva u vaspitanju dece. Škola, kroz umetničke predmete i druge nastavne sadržaje, u obavezi je da unapredi kulturni život svakog deteta. Drugo je pitanje koliko to čini i da li može da se izbori sa svim negativnim činiocima spolja…

Danas se sve češće srećemo sa krizom kulturnih i obrazovnih vrednosti. Kao da je došlo vreme zaglupljivanja. Mi, koji se bavimo decom, i kao profesionalci i kao roditelji, smo odgovorni  i ne smemo da se izgubimo u ovom vremenu.

ČASOVI SREĆE GRUPE MAŠTA II

Novembarski dan, sunčan i topao… Neuobičajeno za ovo doba godine. Dobro je da nisam planirao da sa decom obrađujem godišnja doba!

Prelistam ishode i obradujem decu odlaskom u prirodu u neposrednoj blizini škole. Organizovali smo se u kolonu, koristeći redne brojeve iz dnevnika.

Tokom pešačenja smo uočavali sličnosti i razlike u izdržljivosti i spretnosti sa drugim učenicima u odeljenju i naravno ponašali se tako da uvažavamo različitosti svojih vršnjaka… Trudili smo se da održavamo ravnotežu u različitim kretanjima i kombinovali smo i koristili usvojene motoričke veštine.

Usput smo opisivali stvari iz neposrednog okruženja. Dok jedan govori, ostali su pažljivo i kulturno slušali. Kada smo stigli na ženjeno mesto, napravili smo pauzu i svako je mogao da pravovremeno i primereno situaciji, iskaže svoje osnovne životne potrebe za hranom, vodom i toaletom… Imali su vremena da popričaju jedni sa drugima i da učtivo učestvuju u vođenom i slobodnom razgovoru i da oblikuju usmenu poruku služeći se odgovarajućim rečima.

Prostranstvo prirode nas je mamilo da organizujemo igre bez granica. Poneli smo potrebne rekvizite i svako je imao priliku da se oproba u pravilnom izvođenju zadatih vežbi prilikom raznovrsnih prirodnih i izvedenih kretanja…

Takmičenje uvek unese nemir u odnose među decom, pa smo se potrudili da preispitujemo svoje postupke i prihvatimo da ne moramo uvek biti u pravu. Koristili smo i igre gde su deca trebala da uoče pravilo i odrede sledeći član započetog niza u koloni… Jedna od veština koju su ekipe trbale da pokažu je bila i stvaranje zvučnih efekata pomoću različitih izvora zvuka, a drugi su pogađali koje dete je izvor zvuka.

Na kraju smo prikupljali prirodne materijale od kojih ćemo, sledeći dan, izraziti materijalom i tehnikom po izboru, svoje zamisli…


Dan je prošao kao tren. Umesto zvona čuo se cvrkut ptica i šum vetra.

Nismo razdvajali aktivnosti na predmete, jer život se ne deli na matematiku, srpski, fizičko, muzičko, likovno, građansko, svet oko nas… Nije dovoljno da samo bude svet oko nas, potrebno je da i mi učestvujemo u tom svetu. Mi smo danas učestvovali i ostvarili petnaest propisanih ishoda i još jedan naš – najveći, a to je doživljaj dece – da su ovo bili “časovi sreće”.

Koji su uslovi da se dogode časovi sreće pročitajte ovde.

ČASOVI SREĆE GRUPE MAŠTA I

Saznajni proces najuspešnije teče u ambijentu u kome se dešava život.

Za grupu „Mašta” je ceo svet jedna velika učionica. Mi smo zajednica koja uči, a učimo tamo gde su podsticaji jači od prepreka.

Gde se događaju ČASOVI SREĆE?

  • Tamo gde deca mogu da zadovolje svoje potrebe i interesovanja – događaju se časovi sreće.
  • Tamo gde deca imaju uslove da unaprede svoj intelekt, gde se dešava emocionalni i socijalni razvoj – događaju se časovi sreće.
  • Tamo gde deca imaju prilike da razvijaju i svoje telo i svoj duh – događaju se časovi sreće!
  • Tamo gde deca dobijaju podsticaj da čuvaju svoje zdravlje i životnu okolinu – događaju se časovi sreće.
  • Tamo gde deca mogu da se igraju, istražuju i zadovolje svoju radoznalost – događaju se časovi sreće.

Dečja znatiželja je energija vasione, koju treba podsticati i čuvati.

Zato krećemo ka novom formatu obrazovanja u vidu kampova, letnjih škola, razmena – gde deca, kroz saradnju, istražuju, analiziraju, konstruišu, zaključuju…

Pružamo podršku deci da daju svoj sud kroz različite teme, uz asistenciju savremenih tehnologija i naravno učitelja – koji je usmerivač, organizator, partner, saradnik i motivator.

Koji su rezultati/ishodi naših časova sreće pročitajte ovde.

Djački aktivizam na delu: Kako smo uticali na ekološki problem u našoj zajednici

Nepodnošljiv miris, otrovni gasovi i neprijatna slika na ulasku u naš grad (Prijepolje), podstakla nas je da pokrenemo pitanje zaštite životne sredine. Naša inspiracija je deponija, čije smeće često završi u reci Lim, jer dnevno dobije oko 35 tona komunalnog otpada.

Prijepolje deponija grupa MAŠTA ragan kuveljić ekologija smeće dečja nedelja
Deponija na ulasku u Prijepolje

U okviru Dečje nedelje realizovali smo projekat “I crno i belo, tako nam se htelo – ali i ti se pitaš” kojim smo upravo hteli da ukažemo na ekološki problem u našem gradu i okolini.

EKOLOŠKE RADIONICE

Najpre smo organizovali ekološke radionice na kojima smo razgovarali o postojećem stanju i ličnom aktivizmu. Predlagali smo kako možemo da uredimo prostor u kome živimo, a u radu su zajedno učestvovali učitelj, deca i roditelji.

IZLOŽBA FOTOGRAFIJA “I CRNO I BELO, TAKO NAM SE HTELO – ALI I TI SE PITAŠ”

Osim radionica koje su podrazumevale i akcije uređivanja naše sredine, uključili smo i drugare iz drugih osnovnih i srednjih škola u Prijepolju i Novoj Varoši. Zadatak je bio da fotografisanjem zabeleže, primere uredno i odgovorno organizovanog prostora u gradu, ali i primere nemarnih postupaka prema životnoj sredini. Takođe, mogli su da snime i prostor pre – kao zapušten i posle – taj isti prostor, koji su svojim aktivizmom doveli u red, tako da odmara, nadahnjuje i inspiriše.

Nakon ovih preduzetih akcija, u toku Dečje nedelje smo organizovali izložbu odabranih fotografija pod nazivom: „I crno i belo – tako nam se htelo, ali i TI se pitaš!“.

To je bio svojevrstan poziv našim sugrađanima i sugrađankama. Želeli smo da ih podsetimo na odgovornost i za belo i za crno lice naše svakodnevnice, i da ih pokrenemo na akciju jer se „i TI pitaš“. Dakle, da možemo svi da damo svoj doprinos očuvanju sredine u kojoj živimo.

Ovim našim angažovanjem i koristeći fotografiju kao mediji za prenos poruke, hteli smo da:

  • pozovemo građane i građanke, naročito decu i mlade, da se prema svom okruženju odnose odgovorno i da ga čuvaju;
  • da podignemo svest i podstaknemo na građanski aktivizam i bunt protiv svega što ugrožava vitalne interese i život svih žitelja jedne zajednice;
  • otvorimo prostor za razmišljanje o tome šta svako od nas može da doprinese, kako bismo se oslobodili zapuštenih prostora koji narušavaju lepotu grada i ugrožavaju naše zdravlje, jer mi nismo gospodari planete, već njeni korisnici;
  • podsetimo nadležne da je deponija i neodgovorno ponašanje prema životnoj sredini na lokalu veliki problem za sve generacije koje žive u Prijepolju i okolini i da mi želimo da grad u kom živimo bude (zdravstveno) bezbedan, čist i podsticajan za lični razvoj, o čemu svi zajedno moramo brinuti.

Otvaranje izložbe na platou Doma kulture u Prijepolju propraćeno je kulturno – zabavnim programom grupe MAŠTA koji je pratio temu zaštite životne sredine.

Ovaj projekat realizovali smo uz podršku Fondacije „Jelena Šantić, a na temu
„Tvoje mesto u Srbiji.

Kako ste vi obeležili Dečju nedelju? Verujete li u moć građanskog aktivizma i da li ste ga primenjivali?

Nadam se da smo vas ovim našim primerom motivisali i podstakli da i vi nešto promenite u svojoj zajednici, jer ne zaboravite – I VI SE PITATE!

Da li učenje može da bude igra? – beleške sa predavanja Ranka Rajovića

Ranka Rajovića sam upoznao pre desetak godina. Još tada je njegovo izlaganje o asocijativnom učenju i učenju orijentisanom na mišljenje, privuklo moju pažnju. Slušajući ga upotpunio sam svoja teorijska znanja i iskustva o funkcionalnom znanju koje se gradi kroz povezivanje asocijacija. Njegovo izlaganje na Konferenciji najboljih edukatora Srbije na temu “Da li učenje može da bude igra?”, nije prošlo sa manje uzbuđenja i znatiželje. Iako sam mnoge stvari slušao i pre, ne mogu odoleti a da ovaj put ne podelim sa vama ono što sam čuo.


📌 Svedoci smo i sami da su deca, iz generacije u generaciju, sve slabija kada su u pitanju motoričke radnje, oskudniji im je rečnik, siromašnije opšte znanje. Dete koje ne skače neće znati matematiku. Živa bića koja se ne kreću nemaju neurone.
Najbitniji predmeti u mlađim razredima jesu fizičko, muzičko i likovno.


📌 Učitelji su najvažniji, ali samo oni koji imaju dara za ovaj posao. Mi smo odgovorni za budućnost deteta – da ga pripremimo za zanimanja u kojima će morati da misli! Za nastavnika je najvažnije kako da osmisli pitanje za razmišljanje. Pravo pitanje je: Kako da aktiviramo misaone procese kod dece? Kako da ih naučimo da povezuju ono što znaju? Kako da stvore operativnost u mislima…


📌 Okruženje se menja, a mi ne menjamo ništa.
Vrtići, škole i roditelji treba da budu spremni da se menjaju!


📌 Jedini motiv za dete je igra! Igrom se prave nove sinapse sve do 12. godine. MOZAK SE RAZVIJA KROZ IGRU! Kada su u konfliktu sa školom, mlađa deca beže u toalet, a starija beže iz škole. MOZAK POD STRESOM NE MOŽE DA POKAŽE ŠTA ZNA… Mozak pod stresom kaže: BEŽI, SPAŠAVAJ SE!

A kada je dete razdragano, onda je spremno i da uči. Kapacitet za učenje je neograničen, međutim učenje napamet je ograničeno! Učitelj treba da PLEŠE, da PEVA, da IGRA, da se SMEJE… da bi decu naučio da misle!


📌 Mozak zaboravi šta treba reprodukovati, zapamti slike, a najviše pamti asocijacije. Asocijacije mozak pamti istog momenta! Asocijativne regije pokreću funkcionalna znanja. Kada razvijamo divergentno mišljenje i kreativnost, onda učimo decu da M I S L E! Dobre metode i dobar edukator garantuju uspeh /rezultat!

Beleške sa celokupne Konferencija najboljih edukatora Srbije pod nazivom “U susret kvalitetnom i inovativnom obrazovanju” u organizaciji Udruženja Živojin Mišić pročitajte u tekstu “10 predloga za kvalitetno i inovativno obrazovanje”.

„ Nismo mi mašine za učenje – mi smo bića koja osećaju!“

 Ovo je priča o crtežu devojčice Lane koja ima samo trinaest godina, a razmišlja kao odrasla osoba. Ne samo što ima sposobnost da sagleda suštinu ozbiljnih stvari – kao što je obrazovanje koje „oseća na svojoj koži“- već to ume, veoma uspešno, da predstavi crtežom.


  Lana Purić, učenica 7/3

 Nismo mi mašine za učenje – mi smo bića koja osećaju, poručuju deca, ali mi odrasli to ne čujemo. Ova devojčica – je pokušala da nam skrene pažnju kroz likovni izraz i pokaže kako izgleda dete – od koga očekujemo da bude „mašina za učenje“… Mada znam da slika govori više od hiljadu reči, ipak ću pokušati da, u nekoliko redova, prenesem ono što mi je Lana ispričala, objašnjavajući svoju zamisao kroz crtež.

Dete je u zatvoreničkoj uniformi (čitaj: nema slobode, nema prava, ne može samo da odlučuje o tome čime će se baviti, nema privatnosti…), sve je neko drugi izrežirao – detetu ostaje samo da se prilagodi, kako bi imalo što manje problema.

Dete na leđima ima ranac/blender u kome se, bez njegovog učešća, prerađuju sadržaji različitih nauka i tako prerađeni direktno sručuju u njegovu glavu. Ono taj sadržaj, isporučuje nastavniku i dobija „zasluženu“ ocenu. Oči su mu prazne, nema emocija ni suza – ovo što kaplje sa lica, to je znoj!

Teško podnosi ovaj teret blendiranja gradiva – tako da se oseća kao da vuče kuglu od 100 kilograma. Od silnog tereta tlo puca pod njim, a stopala mu krvare! I nisu mu knjige/učenje jedina briga. Tu su i nemilosrdna deca koja ga gađaju zgužvanim papirima, podsmevaju mu se i šire glasine o njemu, a niko ne reaguje da ga zaštiti!

Dete zna da ovo što izlazi iz njegovih usta, može samo trenutno biti od koristi, jer će dobiti dobru ocenu, šta više i odličnu. Međutim, postoji briga od neuspeha, koji ga čeka, kada od njega budu tražili da razmišlja, povezuje, rešava probleme… Na sve ovo – tu je i nastavnica koja naređuje, komanduje, diriguje, upozorava, preti, morališe, pridikuje, osuđuje, kritikuje, zabranjuje… Ima li kraja ovoj dečjoj patnji i ko je odgovoran da reaguje i zaštiti dete!

autorka teksta: stručna saradnica Neca Jović

„Najlepše je đačko doba“ – šta o tome kažu deca…

Evo šta poručuje Lana, iz prethodne priče, svojim crtežom u ime sve dece i uz podršku jedne Nece

Možda bi nam „đačko doba bilo najlepše“, kada bi odrasli čuli naše vapaje i uvažili naše patnje. Kroz ovaj ctrež želim da poručim sledeće:

  1. Nemojte nam vi prerađivati gradivo i tako „blendirano“ sipati u naše mozgove – dajte nam priliku da sami istražujemo!
  2. Nemojte nas nagrađivati peticama kada čujete kako ponavljamo vaše reči – pustite nas da razmišljamo i zaključujemo!
  3. Nemojte nas terati da koristimo samo deo mozga koji je zadužen za pamćenje – mi hoćemo da diskutujemo, procenjujemo, iznosimo svoj stav!
  4. Nemojte očekivati od nas da istim žarom prihvatimo sve nauke, a sami ste se opredelili samo za jednu – pružite nam podršku da razvijamo svoje talente!
  5. Nemojte koristiti moć, kako biste nas zastrašili, ponizili i omalovažili naše brige, hajde da „zakopamo ratne sekire“ i uspostavimo dobre odnose – samo tako ćemo moći da prihvatimo vaše vrednosti!
  6. Nemojte nas posmatrati samo kao „zatvorenički“ broj u dnevniku – mi želimo slobodu da kažemo šta nas boli kada smo u školi, kako biste mogli da nas zaštitite!
  7. Nemojte nas „spremati za život“ – dajte nam priliku da živimo ono što učimo – kako ne bismo „dobijali jedinice“ iz rešavanja životnih problema!

Pogledajte nas – vidite, koliko nam je teško – oči su nam prazne, znoj kaplje sa lica, a stopala krvare…

 Ovo je poziv!!! Učinite nešto od ovih 7 „dečjih vapaja“ – bićemo vam zahvalni za ovo „najlepše đačko doba“


                                                                               Lana Purić, učenica 7/3

ZI – Završni Ispit, iliti Završetak Iluzije da smo za proteklih osam godina uspeli da usmerimo decu ka funkcionalnom znanju

Davnih godina, učeći biologiju, komentariše moj sin-gimnazijalac: Pitam se samo zašta će mi ovo…?

A ja, kao prava pedagoška radnica, kažem: Treba ti, biologija je važna nauka!

A on me pita: A jesi li i ti ovo učila?

Ja sa ponosom kažem, ne razmišljajući šta će me dalje snaći: Jesam, naravno!

Moj sin nastvlja sa provokativnim pitanjima: A znaš li sada to?

Ja kao iz topa odgovaram: Ne znam, zaboravila sam!

I tu kažem ključnu reč – za koju se moj sin uhvati i kaže: Pa i ja ću zaboraviti – samo uzalud trošim vreme.

Ja još uvek pokušavam da se „iskobeljam“: Ali ja se sada ne bavim biologijom!

Na to on kaže, sav ponosan na svoju logiku: Pa neću se ni ja baviti biologijom, mene interesuje matematika, fizika, informatika…! Zatvori knjigu i pređe na rešavanje matematičkih problema u kojima uživa. Od tog trenutka, pa i dan danas – bavi se onim za šta ima dara i, kako sam voli da kaže, „unovčava svoju pamet“.

Apropo ove priče, mene – stručnu saradnicu, odredi direktor da dežuram na probnom ZI. Zašto ja, imate toliko nastavnika – prokomentarišem. Na to dobijem odgovor da je pravilo da nastavnici koji predaju taj predmet ne mogu da dežuraju, oni su određeni da budu pregledači! E, tu sam vas čekala (ne direktora, nego one koji su ovo sve smislili).

Evo kako ja ovo razumem: mi ostali koji radimo u školi, kao nastavnici ili stručni saradnici, možemo da dežuramo zato što NE znamo dotični sadržaj, pa ne možemo da pomažemo deci u rešavanju testova, a iz istog razloga ne možemo ni da budemo pregledači!

Da li onaj ko je smislio ovu proceduru, zna da u školi rade obrazovani ljudi koji su završili, pre visoke, i osnovnu školu i pretpostaviti je da su bili „dobri đaci“!

Međutim – istina je da „mi ostali“ obrazovani odrasli, ne znamo odgovore na sva pitanja koja se nalaze u testu, a onaj ko ih je smislio očekuje da dete od 14 godina to zna!Obrazloženje je još tužnije: Tu materiji smo i mi znali kada smo bili njihovi godina, ali smo ZABORAVILI!

Dakle, svo naše znanje, i to svi priznaju ovom procedurom, se svodi na PAMĆENJE – na žalost!

 Šta je poenta moje priče?

Test treba koncipirati tako da proverava u kojoj meri su deca ponela funkcionalna znanja pomoću kojih će umeti da reše neki REALAN PROBLEM OSNOVNOG TIPA – kao što je i obrazovanje, koje završavaju „osnovno“!

Tako bi i mi ostali znali da rešimo dati zadatak, a pritom bili svesni da probni test služi da se deca oprobaju u primeni funkcionalnih znanja u čijoj su konstrukciji i sami učestvovali. Ne bismo imali ni ideju da lažiramo rezultate, jer to nikome ne ide u prilog ni obrazovni, a naročito ne u vaspitni!

Ostavimo uže stručna i specijalizovana znanja iz pojedinih nauka, za neki viši nivo obrazovanja.

Dajmo priliku deci osnovne škole da budu funkcionalno pismena iz različitih oblasti, a ne da imaju gomilu memorisanih činjenica koje će, naravno ubrzo zaboraviti – jer je to prirodan proces, a onda smo džaba krečili, ili što reče moj sin – zašto da učim to, kada ću i ja zaboraviti.

Najtužni u svemu, je to što učenje izjednačavamo sa pamćenjem (i mi odrasli i deca) i što, tokom nastavnog procesa, od dece očekujemo da zapamte ono što su čuli od nas ili sami pročitali. Kasnije to proveravamo i ocenjujemo pozitivnom ocenom!

Dakle, i tokom nastave i na završnom ispitu treba podržati decu da svoje znanje UPOTREBE prilikom rešavanja nekog realnog problema, a ne da im postavljamo zadatak radi zadatka, tipa.: Dete je imalo 30 bombona pa je pojelo 17 – šta mu je ostalo: bolovi u stomaku i posledice zbog nezdrave ishrane…

Odoh sada da dežuram, da nam deca ne prepisuju i da se ne uče da se znanje lažira i kupuju diplome, već da pošteno sami provere koliko ih služi pamćenje svega i svačega što su čuli ili pročitali iz 5 nauka, plus maternji jezik…

Kao da, ove i svake prethodne subote, u zamlji Srbiji sve funkcioniše kako treba i eto, samo da nam još deca ne prepisuju, i da izrastu u obrazovane i poštene građane… Pita li se neko šta ih posle čeka –  odlazak iz ove napaćene zemlje, negde drugo – gde se ceni poštenje i znanje…

autorka teksta:

Neca Jović – stručna saradnica – pedagog; spec. za metodiku GV-a; pedagoška savetnica

Page 1 of 2

Powered by WordPress & Theme by Anders Norén