Имао сам част да будем позван на научни скуп „Образовање: стање, перспективе и улога у развоју Србије“, Стратешки правци развоја Србије у XXI веку – други циклус, САНУ 2021, који је одржан 17. и 18. септембра у свечаној сали САНУ. Нисам био у прилици да уживо учествујем на скупу, али сам помно пратио онлајн – директни пренос.

Са поштовањем, уживањем и пажњом сам нарочито пратио уваженог професора Ивана Ивића и његове сараднице професорке Ану Пешикан и Слободанку Антић. Знао сам да ћу, као и увек, од њих моћи да чујем и научим нешто ново– па сам се припремио да водим белешке које сада делим са вама.

Фотографија: Драшко Грујић

Белешке са скупа

  1. Потребна нам је договорена, јасна, дугорочна визија и континуитет у развоју образовања.
  2. Недостаје узајамно разумевање и сагласност око проблема сврхе, намере, развоја једне земље кроз образовање.
  3. Образовање је у јако лошем стању.
  4. Занемарен је значај раних интервенција у образовању деце.
  5. Главни проблем лежи у квалитету образовања, оцене и успех ученика нису реалан показатељ.
  6. Читање и разумевање текста је универзална интелектуална вештина.
  7. Кључно питање је како направити селекцију наставника и омогућити им квалитетно образовање.
  8. Не постоји целовита образовна политика у задњих десет година.
  9. Улога образовања је подцењена у развоју друштва.
  10. Образовање је повезано са културом. Образовање чува и дефинише национални и културни идентитет једне земље кроз садржај образовних предмета.
  11. Дошло је до централизације власти  и пуне политизације образовања јер све доноси министар.
  12. Дигитална револуција је створила нови еко систем, прелом у историји човечанства, све то мења окружење у коме се одвија образовање.
  13. Велики број питања се врте око наставника: како да креирају наставну ситуацију да се деси учење; како довести до што веће професионализације, аутономије и одговорности наставника.
  14. Наставом на даљину недостају вршњаци као и социо-емоционална компонента ученика.
  15. Недостаје  саморегулисано учење. Еколошка свест касни. Недостаје провера квалитета наставе и учења.
  16. Смањено је поље стручне аутономије, ИЗГУБЉЕНИ ПОД ПРИТИСЦИМА ОДОЗГО.
  17. Долази до неповерења јавности према наставнику.
  18. Потребно је улагати више у развој образовања.
  19. Када појединац учи он постаје писмен. Језичка писменост је у основи сваке писмености.
  20. Употреба тестова не пружа могућност практиковања језика…

наставници су изгубљени под притиском

Делови из петог поглавља: „Завршни осврт и закључци“

Желим да, са пратиоцима Групе МАШТА, поделим и неке информације из публикације Кључни подаци о образовању у Србији /Иван Ивић, Ана Пешикан, Александар Костић. – Београд : САНУ, 2021/, а која ја и припремљена за поменути скуп.

Фотографија: Драшко Грујић

Ова Публикација је, како наводе њени аутори, „драгоцено сведочанство о стању образовања у Србији, али и подстицај да се установи његово систематско статистичко и квалитативно праћење које би благовремено указивало на странпутице и давало јасне назнаке о правцима у којима би оно требало да буде организовано“. 

Прикупљени и проверени подаци о свеобухватном стању у образовању, сакупљени у овој Публикацији, указују на кључне проблеме.

Намера ми је да вам овде пренесем неко од  информација из петог поглавља: „Завршни осврт и закључци“ (стр. 97), поменуте Публикације.

Највећи проблем образовања у Србији је непостојање екстерног система провере образовних постигнућа на свим нивоима образовања и евалуације одређених компоненти образовног система. У јавном мњењу, али и просветној јавности и просветној власти у Србији не постоји свест о значају систематске екстерне провере ефеката образовања на свим нивоима образовног система. Као да је довољно да образовне установе раде, да се настава „редовно одржава” и да су „програми реализовани”.

Чак и у време пандемије редовно се говорило о организационим и техничким питањима, уз успутну опаску да се све добро одвија, при чему се није постављало питање каква се знања стичу у таквој настави.   

О неразумевању значаја испитивања стварних образовних постигнућа говоре и збивања око завршног испита за основно образовање ове школске 2020/21. године („мала матура“).

Са највишег места у просвети изјављује се да ће тај испит плански бити лакши него претходних година и да ће већина задатака бити са понуђеним одговорима (који фаворизују репродуктивно знање). Овакав приступ указује на то да ће бити онемогућена евалуациона функција тог испита, то јест, да се неће сазнати у којој мери је ванредна ситуација у протеклој школској години погоршала ниво знања ученика – што је доминантан налаз у истраживањима утицаја пандемије на образовање у свету.

Због недовољних капацитета систем предшколског васпитања и образовања још увек не испуњава у потпуности своју основну функцију – функцију инструмента за рани подстицај развоја све деце. Тим системом нису обухваћена управо деца која имају највећу потребу због породичног економског и социјално-културног оквира у коме се развијају. То су пре свега деца из сеоских средина, сиромашних породица, породица са ниским образовним нивоом, деца неких националних мањина, деца са сметњама и тешкоћама у развоју.

 И поред развијене мреже основних школа, систем основног образовања још увек не остварује уставну обавезу да сва деца имају квалитетно осмогодишње основно образовање…

Због инфлације високих оцена, школске оцене одавно нису објективан показатељ образовних постигнућа, при чему екстерних система оцењивања тих постигнућа скоро да нема. Изузетак је завршни испит на крају основног образовања, који јасно показује да су под великим знаком питања стварна знања ученика која даје основно образовање. Ови налази и поразна постигнућа на међународним испитивањима образовних постигнућа (пре свега PISA тестирање), не дозвољавају да се Србија уљуљка у илузији да има добро образовање.      

Систем средњег образовања обезбеђује потпуни обухват свих оних који су завршили основно образовање. Међутим, структура средњег образовања по областима рада не одговара стратегији привредног развоја, што за последицу има то да су неке средње школе генератор незапослености.

У гимназије се још увек не уписује потребан број ученика, а оне би требало би да буду главни извор кандидата за упис у високо образовање.    

Систем високог образовања уписује значајан део нових генерација (око 50%). У референтној групи узраста 30–34 године Србија се приближава проценту од 40% оних који имају неку врсту високог образовања, а последњих година продукује се и превелик број доктората…(у просеку 100 доктората месечно или 3 доктората дневно!) Поставља се питање да ли овакво високо образовање може да буде развојни фактор привредног и друштвеног напретка Србије. 

Кључни налаз јесте да се између 40 и 50% наших петнаестогодишњака налази на нивоу који се квалификује као функционална неписменост….

Отвара се суштинско питање квалитета свих формално стечених диплома на свим нивоима образовања. Тиме се консеквентно отвара проблем стварног образовног и културног нивоа становништва Србије и питање да ли такво стање може бити покретач укупног развоја Србије. 

Намера ми је била да вас заинтересујем и мотивишем да се и сами упознате са  публикацијом  Кључни подаци о образовању у Србији /Иван Ивић, Ана Пешикан, Александар Костић. – Београд : САНУ, 2021/