U nedelju 22. 12. 2019 godine sam imao priliku i privilegiju da prisustvujem na tri važna kulturna događaja u Beogradu i da stvarno pomislim – Beograd je svet! 

Bile su to tri kulturno-umetničke postavke. Prva u Galeriji SANU posvećena manastiru Studenici, kojom se obeležava osam vekova samostalnosti SPC.

Druge dve u Narodnom  muzeju, gde je već pet dana izloženo Miroslavljevo jevanđelje – najstarija sačuvana rukopisna knjiga na ćirilici kod Srba. I, konačno u istoj ustanovi, izložba skulptura Ivana Meštrovića. Nešto razmišljam, bolji poklon za Novu godinu nisam mogao dobiti. 

Moram da priznam da je, dobrim delom za sve to, zaslužna  moja ćerka, koja je čekala moj dolazak povodom proglašenja nove generacije Najboljih edukatora Srbije i najavila mi  zbivanja u sledećem danu.

Da bih, kao učitelj, vaspitavao kulturom – pomislio sam: Moram i sam biti kulturno vaspitavan.

Miroslavljevo jevanđelje

Sve vreme sam bio ushićen i uzbuđen. U neverici sam gledao i čekao u dugom redu, ispred prostorije, gde je smešteno i posebno čuvano Miroslavljevo jevanđelje. Ljudi su u miru prilazili i strpljivo čekali da odaju poklonjenje i poštovanje – knjizi koja čuva i uverava na tragove 800 godina pismenosti i kulture kod Srba.  Susret sa tim monumentalnim delom, ispisanim rukom, izaziva divljenje i prijatnost. Imao sam stalnu potrebu da se, kao učitelj, sudarim sa tim kulturnim monumentom.


Duhovno i kulturno nasleđe manastira Studenice

Studenica je posebna priča. Kao neko ko odrasta uz manastir Mileševu, koja takođe obeležava 800 leta postojanja i prkosa u vremenu i nevremenu, merio sam i poredio te dve svetinje. Zapravo sam shvatio, da tražim različito u istom – rađanje i identifikovanje jednog naroda, kroz kulturne vrednosti.

Izložba skulptura Ivana Meštrovića

Takođe, želim da podelim i svoje oduševljenje izložbom dela gorostasa skulpture Ivana Meštrovića. Poseban je doživljaj videti sva ta dela izbliza. Dela poput portreta njegovih roditelja, Petra Petrovića Njegoša, Kraljevića Marka, zatim skulpture Pobednik, Miloš Obilić, Udovica sa detetom, Kosovka devojka, maketa Vidovdanskog hrama… nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.

Kultura je zaista vrednost. I Nemanjići su znali da država koja ne gaji  kulturu i obrazovanje i nije država, već društvo koje će se raspasti jer nema na čemu da počiva.

Škola i kulturni sadržaji, u kojima deca participiraji, su najvažniji u odrastanju jednog deteta.

Kultura predstavlja sve ono što je vredno i dragoceno, te je kao takva nezamenjiva u vaspitanju dece. Škola, kroz umetničke predmete i druge nastavne sadržaje, u obavezi je da unapredi kulturni život svakog deteta. Drugo je pitanje koliko to čini i da li može da se izbori sa svim negativnim činiocima spolja…

Danas se sve češće srećemo sa krizom kulturnih i obrazovnih vrednosti. Kao da je došlo vreme zaglupljivanja. Mi, koji se bavimo decom, i kao profesionalci i kao roditelji, smo odgovorni  i ne smemo da se izgubimo u ovom vremenu.