Za savremeno obrazovanje orijentisano ka znanju

Category: Uncategorized

Seksualno nasilje – tabu ili neophodna tema u školi?

Da li je moguće da u 21. veku, u našim školama, seksualnost i dalje ostaje tabu tema?

Ogromni otpori jednog dela javnosti i jednog dela roditelja, koji su burno reagovali na samu pomisao da se u školi govori o seksualnom vaspitanju, zaustavila je uvođenje ove važne teme u naše škole. Čini se da je nekima lakše da deca o tome uče na nekom drugom mestu – koje, složićete se, nije ni pouzdano niti prilagođeno uzrastu deteta!

Osnove seksualnog vaspitanja, odnosno prevencija seksualnog nasilja nad decom, je lekcija nad lekcijama – koju škole, uz podršku nekih roditelja, prepuštaju slučaju.

O seksualnom zlostavljanju se priča uglavnom kada se dogodi nekome tamo. I svi drugi ne smatraju to svojim problemom, misleći da su zaštićeni i da je to, eto – redak slučaj.

Međutim, statistika govori da se dešava mnogo češće. Nacionalna studija o problemu seksualnog zlostavljanja dece koju je realizovao Incest Trauma Centar – Beograd i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, ukazuje na činjenicu da na uzrastu od 10 do 18 godina, u svakom školskom odeljenju u Srbiji postoje 4 deteta koja su preživela neki vid seksualnog nasilja. Samo 7% njih prijavi slučaj nadležnim službama. To stvara iskrivljenu sliku o realnosti i zamagljuje uvid u hitno reagovanje – kako bi zaštitili decu.

Ako je škola dužna da decu pripremi za život, a jeste – životnije teme od ove nema. Pa zašto škole ćute?

Polemisati o seksualnom vaspitanju, možemo samo u sklopu ljudskih odnosa, jer samo tako možemo razumeti važnost seksualnosti za srećan život. Ovde se nameće problem nepripremljenosti roditelja, a potom i nastavnika.

Pitanja su mnoga: Kada, Na koji način, Kako i Kakve odgovore dati detetu – kada je ova tema u pitanju.

Dragoceno je biti spreman i pokazati ozbiljnost, kada dete (na bilo kom uzrastu) samoinicijativno započne razgovor o ovoj temi. Tako roditelji, a kasnije i nastavnici zadobijaju trajno poverenje dece. Pitanje otvorenosti i iskrenosti je odlučujuće za dalju saradnju. U suprotnom, dete će, pre ili kasnije, te informacije potražiti na drugom mestu i dobiti banalnu, ružnu, a možda i zastrašujuću sliku o ovom važnom segmentu života!

Ako dete ohrabrimo da govori o ovoj temi – postajemo bliži sa njim. Povećavamo šansu da prijavi bilo kakvo neprijatno iskustvo, odbacujući veo srama i krivice – koju ne treba da ima i oseća. Ako smo pripremljeni na konkretne odgovore, odnosno spremni na pitanja, deca neće imati potrebu da ih čuju i na nekoj drugoj strani.

Inicijativa za temu seksualnog vaspitanja i prevencije seksualnog nasilja nad decom pripada školi.

Zlatno pravilo je da za ovu temu treba prvo obučiti: vaspitače, učitelje i nastavnike, zatim roditelje, a nakon toga i decu. O seksualnom nasilju ćutimo, misleći da tako štitimo decu, a u stvari štitimo nasilnike. Ako ne pričamo o nasilnicima i nasilju, oni će imati odrešene ruke za svoje delovanje.

U školi treba da se priča o seksualnom vaspitanju i seksualnom nasilju, da bi deca znala kako da se ponašaju jedni prema drugima.

Treba napraviti jasnu razliku između šale i nasilja.

Treba raditi na tome da se nešto ne desi! Kada bi se u školi više pričalo na ovu temu – deca bi imala veće poverenje u odrasle. Od malih nogu deca treba da se uvode u priču o seksuanosti. Za svaki uzrast postoji određeni nivo i način prilaženja ovoj tematici. O ovome ne treba da se ćuti. Incest trauma centar – Beograd i Ministarstvo prosvete su uradili Obrazovne pakete za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom.

Od vrtića do fakulteta, iz udžbenika i raznih predmeta, treba da učimo decu i mlade kako da prepoznaju i reaguju u situacijama seksualnog nasilja.

Formiran je i nacionalni tim za prevenciju seksualnog nasilja nad decom. Obrazovni paketi za učenje o temi seksualnog nasilja su pažljivo i stručno pisani na oko 700 stranica, i štampani kao uputstvo i literatura nastavnicima na ovu, itekako važnu, temu. Međutim, Minisarstvo je obustavilo njihovu primenu. Digla se „javna hajka“ na sadržaje ovih Paketa. Mnogi neupućeni su površno i selektivno komentarisali određene delove Paketa – od kojih su ih podilazili žmarci.

Dragan Kuveljić seksualno nasilje nad decom

Međutim, ćutanje i potiskivanje je proizvelo da nas sve mnogo više podilaze žmarci kada čujemo šta deca preživljavaju – a znamo da možemo mnogo da učinimo da se to spreči!!Umesto toga – pobedila je društveno opasna konzervativna reakcija na Obrazovne pakete i pokazala svoju neodgovornost i nemoral.

Najvažnije je da deca znaju da prepoznaju razne vidove nasilja i da znaju kome mogu da se obrate za pomoć. Dalje je od presudne važnosti da država stvori pouzdane mehanizme za reagovanje na prijave nasilja. Slučaj iz Brusa, nas podseća i opominje, da mehanizmi ne funkcionišu kako bi trebalo! Žrtvi treba mreža podrške, jer je potrebna velika hrabrost da se kaže naglas šta je sve preživljeno.

Sama osoba, koja je dugo trpela zlostavljanje i pretnje, je iscrpljena, uplašena i ne može sama da izađe iz svega toga.

Kada se neko ohrabri i progovori – to je dobra poruka svakoj žrtvi da ne ćuti.

Da se obrati nekome, kome veruje i u koga je sigurna da će razumeti i preduzeti dalje korake. Zato recite nekome, nađite osobu od poverenja, prijavite pre svih policiji. Nasilje je društveni problem, država ne sme da ćuti! Nasilje ne prestaje samo. Seksualna zloupotreba dece je zločin!

STRUČNO USAVRŠAVANjE – OD FORMALNOSTI KA SUŠTINI

Kako da „proizvedemo“ nastavnice i nastavnike koji će biti motivisani da ulažu u svoj profesionalni razvoj i unapređuju veštine?

Čini mi se da tim u školi za profesionalni razvoj nastavnica i nastavnika može mnogo da doprinese da se usavršavanju vrati suština – tako što će raditi „produktivno“.

Kada kažem: produktivno – prvo pomislim na precizno značenje te reči: onaj koji stvara, proizvodi, onaj koji je bogat, koji dosta donosi… Sada to prevodim na teren školskog tima i pitam se: Koji je proizvod tima, šta to stvaramo, šta nas čini bogatim?

Počinjem od cilja zbog kojeg smo formirali tim, a to je da „proizvedemo“ nastavnice i nastavnike koji će biti motivisani da ulažu u svoj profesionalni razvoj i unapređuju veštine. Kako ih motivisati, ako izostavimo platu, kao jednu od ključnih motivacija – na koju mi, kao Tim, ne možemo da utičemo?

Ostaje nam da ukažemo na mogućnost napredovanja, dobijanja priznanja za postignuća, mogućnost učenja…

Ko „ne veruje“ i nema snage da se „bori“ – trebalo bi da promeni „bojno polje“

Danas se čak i iskusne nastavnice i nastavnici svake školske godine suočavaju sa velikim izazovima.

Pred nama je obaveza primene novih metoda, stalni napredak tehnologije, promena sadržaja, zakona, procedura, a naravno menjaju se i obrazovne potrebe đaka.

Ako ignorišemo sve ovo i ne unapređujemo svoje veštine, to se odražava na postignuća dece… Nismo jedini odgovorni, ali možemo mnogo da doprinesemo da bude bolje – jer obrazovanje je vera u uspeh. Ko „ne veruje“ i nema snage da se „bori“ – trebalo bi da promeni „bojno polje“ i da se bavi nečim drugim!

Učenje je univerzalna vrednost i za decu i za odrasle

Samom činjenicom da radimo u ustanovi u kojoj je učenje vrednost koju promovišemo deci, od nas se očekuje da svojim ličnim primerom to i pokažemo.

Raditi na sebi je najveći projekat u životu i zato treba da budemo spremni na celoživotno učenje. Tako ćemo uticati na produktivnost i stvarati bolje škole, proizvoditi uspešne mlade ljude – bogate funkcionalnim znanjima…

Da bi tim za profesionalni razvoj bio produktivan – njegovi članovi treba i sami da imaju pozitivan stav prema obukama i treninzima.

Tim, koji očekuje da bude uspešan, treba zajednički da postavi jasan cilj – a to je da „proizvedemo“ što više nastavnica i nastavnika u školi, koji će sa zadovoljstvom razvijati svoje kompetencije, koji će se usavršavati kako bi unapredili razvoj dece i njihova postignuća, a ne zarad sakupljanja bodova – na koje ih obavezuje Pravilik.

Osim toga, usavršavanjem radimo na sebi i razvijamo karijeru, kroz napredovanje u određena zvanja, i tako utičemo na popravljanje položaja nastavničke profesije u društvu.

Tim može dobro da funkcioniše ako postoji poverenja i saradnje, ako se poštuje pravičnost, razumeju potrebe drugih i njihove ideje, ako se pokaže odlučnost u akcijama i odgovornost za rezultate rada

Kao što vidimo „proizvod“ tima za profesionalni razvoj nastavnica i nastavnika se ne može odmah „unovčiti“, ali na duge staze ćemo svi, kao društvo, biti znatno bogatiji… Prilično dalek cilj – čak i za nas odrasle/profesionalce.

Ono što možemo učiniti, da motivišemo članove tima da stvore „dobar proizvod“ i tako budu produktivni, je poštovanje procedure uređenja unutar tima.

Dakle, prvo ćemo odrediti strukturu tima i podeliti uloge, podeliti poslove, utvrditi kodeks ponašanja, način komunikacije i donošenja odluka, utvrditi način praćenja rada i davanje povratnih informacija o broju onih koji se stručno usavršavaju i naučeno primenjuju u praksi…

Sledeći korak nam je izgradnja podrške, poverenja i saradnje u timu – kroz poštovanje pravičnosti, razumevanje potreba drugih i njihovih ideja, odlučnost u akcijama i odgovornost za rezultate rada.

Sada nam predstoji sistem nagrađivanja unutar škole. Kada unapred utvrdimo sistem nagrađivanja, sa kojim ćemo upoznati sve zaposlene – predstoji nam da taj sistem i sprovodimo. To treba raditi otvoreno pred svima, navodeći razloge zbog kojih je neko nagrađen i tako ohrabrimo ostale da „rade na sebi“, a u isto vreme gradimo i poverenje u kolektivu, a ne sukobe – kako se obično misli…

Motiv za ulaganje u svoju struku može da bude javno priznanje, mogućnost napredovanja, odlazak na željenu obuku…

Najviše motiviše plata – ali pošto je u našem slučaju određuje Ministarstvo, nagrada može biti odlazak na željenu obuku o trošku škole, ili javno priznanje za postignuće, ili mogućnost da napredujemo u struci (što će se takođe, jednog dana, plaćati od strane Ministarstva).

Sve što se radi na silu – daje male ili nikakve rezultate

Svako ulaganje u sebe se višestruko isplati.

Stotine sati provedenih na obukama i primena onoga što smo naučili– otvara nam put da „unovčimo“ svoje zvanje, znanje, veštine i umenja.

To može biti osmišljavanje akreditovane obuke, autorstvo stručnih knjiga, angažovanje u obučavanju nastavnika programima drugih autor, učešće u istraživanjima, stručnim komisijama i niz aktivnosti kojima možemo biti angažovani, ako radimo na sebi i bogatimo svoj „si-vi“.

Da bismo to postigli potrebno je da iskreno i sa puno snage i volje učestvujem na obukama, a ne da budemo samo fizički prisutni, zato što nas je neko „naterao“…

Poznato nam je iz prakse, da sve što se radi na silu – daje male ili nikakve rezultate. Zato pozivam tim za profesionalni razvoj nastavnica i nastavnika u školi – da stvara atmosferu negovanja učenja kao lične vrednosti, da proizvodi one koji će imati bogat „si-vi“, i tako podigne nivo prosvetara na rang koji zaslužuje profesija od koje zavisi razvoj jednog društva!

autorka teksta:

Neca Jović – stručna saradnica – pedagod; spec. za metodiku GV-a; pedagoška savetnica

škola dragan kuveljić grupa Mašta vannastavne aktivnosti obrazovanje

Kako da škola bude najbolja zabava u gradu?

Škola jeste mesto za učenje, ali ne mora biti i za mučenje…

Kada kažem učiti ne mislim pamtiti, već istraživati, stvarati, otkrivati, razmenjivati, primenjivati, procenjivati, rasuđivati, savladavati intelektualne i fizičke prepreke. Dete – koje ima priliku da sve ovo iskusi i te kako školu doživljava kao najbolju zabavu u gradu.

Škola koju bi deca volela, bila bi škola usklađena sa interesovanjima, željama i potrebama učenika

Verujem da su se i oni najiskusniji, koji su godinama u školi, uverili da čas nije svetinja. 

Potrebno je da proces podučavanja bude što raznovrsniji, sa dosta tematske i integrisane nastave. Da razvija i podstiče stvaralački i kritički duh kod dece.

Važno je da učenici imaju celovita znanja, da uče kroz saradnju, razmenu iskustava u timu, u kome će svako naći sebi mesto u skladu sa interesovanjima i potrebama.Zato je poželjno da nastavnici budu organizatori, partneri, motivatori, usmerivači i podstrekači.

Škola bi bila najbolja zabava u gradu ako bi deca učila kroz razne kampove, seminare i letnje škole. Učenje treba prilagoditi vremenu u kojem živimo.

grupa Mašta Dragan Kuveljić škola zabava
Na Sopotnici sa drugarima iz grupe “Zvončići” iz Novog Sada
škola zabava dragan kuveljić grupa Mašta
Grupa “Mašta” u Novom Sadu u gostima kod drugara iz grupe “Zvončići”
Grupa “Mašta” u Beogradu

Za realizaciju ovako organizovanih aktivnosti, potrebno je uvažavati i praktikovati sa decom vrednosti, poput slobode, kritičkog mišljenja, tolerancije, dijaloga, ravnopravnosti i međusobnog uvažavanja.

Participacija kao doprinos vlastitoj konstrukciji znanja

Učenici, uz asistenciju učitelja, mogu konstruisati nova znanja i van učionice – kroz ambijentalnu nastavu ili učešćem u kulturnim i sportskim aktivnostima.

Bilo da se bave istorijskim temama (muzej, istorijski spomenici, film, biblioteka, razgovor sa savremenicima….), ili da otkrivaju svet oko sebe (šuma, livada, reka, fabrika, prodavnica, bolnica, pošta…) ili da participiraju tj. izgrađuju svoje estetske i kulturne navike organizovanjem izložbe, igrom u pozorišnim predstavama, učešćem na koncertima… ili da doprinose svom fizičkom razvoju (sportski poligoni, pešačenje od određene destinacije kao izvora novih saznanja…)

Grupa “Mašta” u Muzeju u Prijepolju

Kada podržimo dete u negovanju talenta koje poseduje – kod njega razvijamo samopouzdanje, a dete koje veruje u sebe znaće na pravi način da izađe iz konfliktne situacije

Ako želimo da nam škole ne ostare, moramo se potruditi i da ih ispunimo raznovrsnim vannastavnim aktivnostima – koje afirmišu kulturu, sport, nauku na jedan kreativniji i inventivniji način.


Deca romske nacionalnosti po prvi put su zajedno sa svojim drugarima iz grupe “Mašta” igrala u predstavi “Mečkino dete”

Početi od otkrivanja talenata dece, jer u svakom detetu čuči neka sposobnost. Kada podržimo dete u negovanju talenta koje poseduje – kod njega razvijamo samopouzdanje, a dete koje veruje u sebe znaće na pravi način da izađe iz konfliktne situacije.

Ponekad pomislim da je škola najkonzervativniji segment društva, tj. da se sve menja samo se škole ne daju. Ako nastavimo ovako tvrdoglavo da čuvamo i negujemo tradicionalnu nastavu, u kojoj nastavnik drži nastavu a učenik pasivno sluša, živećemo u prošlosti i škola će izgubiti, značaj i smosao i postati nepotrebna i suvišna u društvu, a deca će učiti sa televizije, interneta, ulice, fudbalsih utakmica i sl.

Predstava “Mečkino dete” u Domu Kulture u Prijepolju

Da se to ne bi dogodilo, svaka škola treba da neguje neku svoju specifičnu vannastavnu aktivnost, po kojoj bi bila prepoznatljiva – u zavisnosti od interesovanja dece i kreativnih mogućnosti nastavnika. Da, kada kažemo ime škole, svi u lokalnoj sredini i šire, znaju po čemu je ta škola poznata.

Da se omasovi učešće dece i da se organizuju smotre na kojima bi škole predstavljale rezultate svoje aktivnosti. To može da bude hor, orkestar, folklor, ples, likovni radovi, robotika, poezija, ekologija, školski muzej, lokalni turistički vodič, školski časopis, sajam nauke, maskembal, pozorišne predstave…

Dobro je da svaka škola periodično menja izbor aktivnosti, u zavisnosti od interesovanja dece. Vannastavna aktivnost može i više godina da bude ista, ako se pokaže masovno iteresovanje dece i ostvare dobri rezultati. Vannastavne aktivnosti boje školu i daju joj identitet.

Škola kao mesto njihove, a ne naše mladosti…

Mislim da su klasične priredbe povodom određenog događaja izgubile svežinu, ponavljajući isti ili sličan sadržaj iz godine u godinu. Naročito one koje imaju za cilj da zabave odrasle, a koje u drugi plan stavljaju decu – zbog kojih, navodno, sve to radimo.

Umesto toga treba da se dogovorimo sa decom, šta je ono što bi njima bilo interesantno, podržavajući njihovu kreativnost, originalnost i maštovitost. Kako bi škola postala najbolja zabava u gradu i da idemo tim putem – da škola bude mesto njihove, a ne naše mladosti!

Zašto je potrebno da školujemo školu

Današnje društvo se menja u svim domenima. Stalni priliv novih informacija u opštem korpusu znanja utiče na to da se mnoge teorije redefinišu, mnoga teorijska znanja pojedinaca rekonstruišu, a nova praktična znanja često iz korena menjaju, u gotovo svim delatnostima. Nikada se, kao u našem veku, nije istovremeno događalo toliko različitih promena, u svim područijima ljudskog iskustva i znanja. 

Od škole se očekuje da priprema mlade za život.

Istina je da je teško predvideti i preneti na učenika, kvalitet i količinu znanja koje će mu omogućiti nesmetano obavljanje neke delatnosti za ceo radni vek. Gotovo je nemoguće predvideti koje će poslove današnji osnovci i srednjoškolci obavljati.

Stoga je neophodno kontinuiranao i permanentno učenje učenika, učenje nastavnika, učenje škole i učenje sistema. 

„Nove informacije stižu i prestižu jedne druge. Ko nije svakodnevno budan i prisutan, brzo će ostariti. A škola koja ostari, umanjuje šanse da se uspešno sporazumeva sa decom. Ko misli da vaspitava i obrazuje decu, mora to činiti na njihovom jeziku, na jeziku njihovog uzrasta i vremena u kome žive.“ – kako je govorio naš proslavljeni književnik Duško Radović.

Nema dobre države bez dobrih građana, ni dobrih građana bez kvalitetne škole

Rezultati studije o obrazovanju – PISA (Međunarodni program procene učeničkih postignuća), govore da su srpskim školama neophodne temeljne promene. Postignuća u sve tri oblasti su za oko 60 poena niža u odnosu na OECD zemlje, što je jednako efektu od nešto više od jedne godine školovanja u zemljama OECD-a. Najbolje rezultate ostvaruju učenici iz istočnoazijskih zemalja: Šangaja, Singapura, Honkonga, Tajpeha i Koreje. Kako navodi BBC, u Šangaju svi veruju u to da je obrazovanje budućnost, pred nastavnike se konstantno stavljaju novi zadaci, a obrazovni sistem zahteva od njih da se stalno stručno usavršavaju i to van svojih učionica. 

U razvijenom svetu škole se mere po tome, da li su razvile efikasne strategije učenja i upotrebljiva znanja koja omogućavaju da se naučeno primenjuje u različitim situacijama, uz kritičko promišljanje o sadržajima.

Tamo gde se školi pridaje značajno mesto – prati se da li i u kojoj meri promene, u obrazovanju i društvenom kontekstu u kojem se odvija obrazovni proces, utiču na kvalitet obrazovnih ishoda, a onda se, na osnovu podataka, planiraju i donose odluke o daljim pravcima razvoja.

grupa Mašta Dragan Kuveljić
Postojeći mehanizam u našem sistemu nužno rađa reproduktivna znanja

Uprkos pokušajima da se obrazovanje osavremeni – činjenica je, da su i dalje naši predmeti kao ,,feudi“. Svaki predmet je odvojen, prenosi se do određenog razreda, a svaki razred je jedinica za sebe. Nema kontinuiranog građenja znanja.

Problem čine i školski programi koji, životna iskustva dece ne prepoznaju kao važan resurs u obrazovanju, što otežava učenicima da vide smisao i svrhu gde i kako da primene ono što uče.

Nastavnici se u većini slučajeva, oslanjaju na udžbenike, kao na jedini izvor znanja, a nastava najčešće teče u vidu najprostije isporuke gradiva. Tako da naša škola nije mesto gde se efikasno uči, nego mesto gde nastavnici drže nastavu – „isporučuju“ gradivo i to je u prvom planu- komentariše prof. Ivić u jednom intervjuu objavljenom u listu Prosvetni pregled.

U postojećem sistemu nastavnici ocenjuju ono što učenici ponove. Po jednom israživanju UNICEF-a, uočeno je da između dve trećine i tri četvrtine učenika ima četvorke i petice. Ti rezultati su direktna posledica toga što se ocenjuje reproduktivno znanje. Tako se od programa do ocenjivanja zatvara krug.

Potrebno je prestati sa podržavanjem „bubanja“. Učenje napamet ne bi ni postojalo, kada ga nastavnici ne bi nagrađivali.

Važno je shvatiti da je obrazovanje investicija a ne trošak

Ko to nije shvatio nije obrazovan čovek. Zadatak škole je da nađe način kako da prilagodi sadašnjost budućim zahtevima, kako da obrazuje mlade po meri budućnosti. Samo kvalitetnim školama, usmerenim na nova postignuća, možemo postati članovi ekonomski razvijenih i demokratski stabilnih naroda i država. Da bismo stvorili društvo zasnovano na znanju, školi su potrebni kvalitetni nastavnici koji mogu da obezbede kvalitetnu nastavu.

Dakle, učiti moramo svi i to celog života.

Zato je potrebno pomoći deci da od malih nogu shvate da je učenje preduslov za srećan i uspešan život i da se ne uči samo u školi i samo za ocene.

Kritikujući postojeće stanje, jednom prilikom Duško Radović je rekao: „Sve se menja, ali se škole ne daju.

Moramo se, dakle, truditi da nam škole ne ostare, da deca dolaze u školu svoje a ne naše mladosti.“ , a zatim i ovo: „Ako se već toliko zaklinjemo da nam je od svega važnije aktivno učešće dece u nastavi, ako je zaista iskrena ta naša želja da deca misle, da više razumeju a manje pamte, moramo tražiti konkretne i efikasne načine da decu pokrenemo, zainteresujemo i aktiviramo. Potrudimo se malo, da ne ispadne da više tražimo od dece nego od sebe.“

Nema kvalitetnog obrazovanja bez dugoročnih sistemskih promena

Strategija obrazovanja, koju je osmislio tim stručnjaka – na čelu sa prof. Ivićem – uliva nadu. Ova strategija nema samo vizionarski i strateški značaj, to je i poruka i prilika da se stvori prostor u kojem će se podržati učenje kako učenika, tako i nastavnika, pa sve do zajednice koja uči. Promene koje je pokrenulo Ministarstvo: Nastava i učenje orijentisani na proces i ishode – uliva nadu. Pitanje je samo da li je to dovoljno i sveobuhvatno, da bi ispunilo očekivanja. Teško je nešto u školi promeniti ako okruženje to ne prepoznaje.

Dakle, potrebna je promena konteksta, uloge obrazovanja u razvoju Srbije kao i povezivanja sa EU. Neophodno je obrazovanje videti kao jedan od razvojnih resusa za ovu zemlju i uskladiti ga sa evropskim tendencijama. Kvalitetno obrazovanje nas može odvesti i ka Evropi i ka očuvanju i razvoju nacionalnog i kulturnog identiteta.

Ništa manje važno nije ni pitanje finansiranja, kao ni pitanje decentralizacije u obrazovanju. Dug je niz strateških pravaca….

Diko Langović Lim Prijepolje poezija grupa MAŠTA Dragan Kuveljic škola obrazovanje učenici

Lim – Diko Langović

Udara u kamenje
lomi se o stenje,
i korito promeni
protiče kraj mene.

Ima plavu boju
Približno je čist,
i na karti sveta
zauzima list.

Oznaka je njegova
Lim se reka zove,
i protiče i žubori
Kroz Prijepolje moje.

Diko Langović 8G.

Janja Tomašević Lim Prijepolje grupaMAŠTA Dragan Kuveljic škola obrazovanje poezija

Lim – Janja Tomašević


Lim je najlepša reka u mom kraju.
Prijepolje po Limu poznaju.
A bio bi još lepši i za nas veća sreća,
da u njemu nema puno smeća.

Sada je naša najveća briga,
da li će ostati bez riba.
A ribarska tuga je još veća,
jer ribe ne mogu živeti od smeća.

U Limu ima mnogo peska i kamenja,
to su prirodna limska znamenja.
I zato molimo sve ljude – Ne bacajte smeće!
Da Prijepollje bude sve veće i veće!

Janja Tomašević 8g.

Page 2 of 2

Powered by WordPress & Theme by Anders Norén