Živimo u tzv. vanrednom stanju. Uveden je policijski čas, a prvačići sa Tv-a slušaju nastavne sadržaje poput: Razlikovanje Č i Ć, Hvalisavi zečevi, Joca vozi trolejbus…

Škola ni za decu, ni za nastvnike ne sme da bude paralelni svet u kome živimo. Ako škola ima ambiciju da nas uči i približi realnom životu onda, kakve veze sa pandemijom, vanrednim stanjem, policijskim časom – imaju Hvalisavi zečevi, Joca i njegov autobus… Kao da smo nešto pobrkali.

Ušli smo u rutinu i kliše i slepo se pridržavamo nastavnog plana i programa. Plašim se da nastava preko TV-a nije inspirativna. Neka deca nisu bila naklonjena školi ni u redovnom stanju. Sada pogotovo, kada ih nastavnici ne vide – mogu da rade šta hoće.

Nastavnik kao refleksivni praktičar

Mislim da je, posle mesec dana, važno i značajno analizirati dosadašnju nastavnu TV praksu.

Postupanje refleksivnog nastavnika, suprotno je rutinskom i nefleksibilnom delovanju. Posao nastavnika, između ostalog je da bude stručnjak za svoju oblast, ali isto tako i da bude ekspert u podučavanju. Naročito je to važno u ovako delikatnom trenutku.

Uostalom, tema refleksivnosti nije nova. Još je Sokrat govorio svojim učenicima da „život bez preispitivanja nije vredan življenja“, a na to kasnije podseća i Džon Djui i drugi teoretičari učenja.

Rad sa decom u neposrednom kontaktu je drugačiji, dinamičniji, zbog neophodnog učešća dece često nepredvidiv. Nastava preko malih ekrana je statična.
Nastava koja se odvija preko TV-a, zanemaruje činjenicu da su njeni pažljivi gledaoci i roditelji naročito kada je u pitanju mlađi školski uzrast.

Zato bi imalo efekta da se, sa TV-a, nastavnici obrate prvo roditeljima i kažu kakva je njihova uloga u svemu ovome i šta se od njih očekuje. Pa zar nisu u ovoj situaciji oni preuzeli ulogu „pedagoškog asistenta“. Učenici, i drugi gledaoci kraj malih ekrana, će sigurno ceniti svaku promenu, posebno nastojanje nastavnika da obogati, učini drugačijim i zanimljivijim nastavni proces. Pravljenje grešaka ne bi trebalo da bude problem, ukoliko iz njih naučimo kako da budemo uspešniji.

Sedenje u foteljama i gledanje TV-a nije relevantna aktivnost

Moja razmišljanja idu u pravcu traženja načina kako aktivirati decu u procesu podučavanja putem TV časova. Sednje u udobnim foteljama i gledanje TV-a ne nudi veliki izbor aktiviranja, a samim tim i dolazi do manjka motivacije i znatiželje.

Jedno od važnih pitanja je i to – kako se nositi sa brojnim razlikama među učenicima. Kako prilikom podučavanja preko TV-a uvažiti detetove mogućnosti, predzanje, stilove učenja, životno iskustvo… Kako da izbegnemo krutu podelu sadržaja na predmete, a da omogućimo tematsku, integrativnu nastavu, jer funkcionalno znanje podrazumeva razvoj kompetencija umesto insistiranja na sadržajima pojedinih predmeta!

Kako unaprediti način rada?

Odgovori na ova i slična pitanja su važna, zarad unapređivanja načina rada i da bi naša očekivanja i rezultati bili na potrebnom nivou. Na primer, mogla bi se neka tema obraditi kroz kraće tekstove prilagođene aktuelnoj situaciji, ne mora biti tekst iz čitanke. Govoriti o tome šta je virus, pandemija, vanredno stanje… Angažovati decu da navedu/zapišu – šta su sve u svojim kućama preduzeli da se zaštite; kako se ponašaju njihovi roditelji; kako se osećaju u svemu tome; kakvu pomoć i podršku očekuju od svojih učiteljica i slično.

Ovo može da se radi i kroz mali projekat, koji će trajati nekoliko dana i koji bi objedinio sadržaje više predmeta na istu temu, npr. Čuvamo zdravlje!

Od škole se očekuje da od dece pravi ljude, koji su sposobni da razmišljaju i stvaraju nešto novo, a ne samo da ponavljaju ono što su generacije pre njih radile.


Od škole se očekuje da od dece pravi ljude, koji su sposobni da razmišljaju i stvaraju nešto novo, a ne samo da ponavljaju ono što su generacije pre njih radile. Naravno, zahteve prilagoditi nivou njima dostupne složenosti.

Sve vreme podučavanja treba imati u vidu ishode i međupredmetne kompetencije, kao što su: odgovoran odnos prema okolini, odgovorno učešće u demokratskom društvu, rad sa podacima i informacijama, rešavanje problema, saradnja, odgovoran odnos prema zdravlju, digitalna kompetencija, estetska kompetencija.

Dobro je što je škola dobila svoje mesto na televiziji

Iz svega ovoga što se desilo treba izvući i neke pozitivne stvari.

Škola je i do sada bila slab konkurent novim moćnim izvorima znanja. Ovde mislim na nastajanje i korist od digitalnog sveta. Dobro je to što je škola dobila svoje mesto na televiziji, moćnom sredstvu prenošenja informacija.

Nastavnici koji su se angažovali da snimaju časove su pokazali, da svojom elokventnošću, pojavom i glasom, mogu da pariraju najboljim TV-voditeljima.

Deca imaju prilike da prate, u skladu sa interesovanjima, nastavu iz drugih predmeta i razreda. Pomogla je nastavnicima, deci i roditeljima da budu prisniji, budu dobri i pravi saradnici i prijatelji njihovoj deci. Pokazali smo sposobnost adaptacije i otpornost na stres.

Od nas se očekuje da učimo i da se menjamo

Hajde da pokažemo da smo spremni da učimo i da se menjamo i to svaki dan.

Ako mogu svi, zašto ne bi i škole.

I na kraju, negde sam pročitao „Ako uvek radiš onako kako si radio, rezultat će uvek biti onakav kakav je bio“. Hajdemo da bude bolji. Svet u kome će naša deca živeti, menja se brže nego naše škole. Iskoristimo ovu /vanrednu/situaciju…